RTV Teorija i praksa

preradi istine - da bi se njima moglo manipulisati pomoću aparata „koji gleda čoveka“. Televizija je i prenošenje tih gledanja i pogleda, jer je ~istina“ koju su svi ~videli“, i njeno dejstvo ne može izbeći ni čovek koji nije pred njenim ~očima“. Drugi su za nas ~prisustvovali“. ~Istina“ jedne televizijske informacije živi i kad je ~informacija“ iz drugog centra poriče, jer se stvarnost pretvara u pretvaranje stvamosti. Mislira tu na znatan deo programa svih televizija koji je neglašeno ideologiziran, na dnevne vesti, „о nama i svetu“, na agresiju zabave i rekiame, što našu društvenost uteruje na klackalicu, od geografije erogenih zona do nametanja potrošačkog mentaliteta, i natrag. Televiziji je imanentan kič, bez obzira na to da li se ideologizacija ostvaruje u komunizmu i jednoumlju, ili u kapitalizmu i demokratiji. Ne dokazuju li i svetske i naše televizije da je to ~istina“ inače fenomenalnog sredstva za komunikaciju, koje bi moglo pomoći strategiji humanosti. Ali, nažalost, ideologizirana televizija, u službi svetske političke i ekonomske moći, satanizovala je poslednjih godina ceo jedan narod, srpski narod, svojim ~übedljivim“ montiranim lažima, zahvaljujući baš toj ~istini“ koju je televizijska „živa slika“ prenosila u milijarde očiju izloženih obmani i želji da vide što ~vide“. Bilo bi utešno da je samo ova vrsta informatičke mreže diktirana i ideologizovana. Ona je to u svojoj sveukupnosti. I u celom svetu. Na svim kontinentima. Besomučni ~idealizam“ jedne kompanije ne proždire nebulozne ~sadržaje“ druge, jer svaka ostaje u svojoj ~slobodi“. A različito informisani gledaoci ne žele da budu sami, okupljaju se u masu, tj. na svojoj stolici su masa sa televizijom. Nema stvarnosti, stvarnost je ~slika“, nema iluzije. Zan Bodrijar (Jean Baudrillard) ističe upravo to, da u'ovom vremenu: „Iluzija više nije moguća zato što više nije moguće stvamo", Evo kako dalje o temi simulacije, savremeni francuski filozof misli: „Nema više nasilja, postoji samo ~informacija“; nema središta, nema periferije, sve je u prividnim prostorima u kojima samo još treperi efekat stvarnog.“ To je zamka fenomena televizije u svojoj suštini. Televizija se rodila u nebulozi ovog veka i učinila je još paničnijom, Televizija, iza koje uvek stoji veliki kapital, tera nas, uprkos svojoj ravnodušnosti i amoralnom delovanju, da je prihvatamo kao moralnu. Tera nas čak više da joj moralnost osporavamo i da joj se opiremo - da joj pomognemo da svaki smisao i sve smislove sabere u sebe. Jer, ona simuliše da je stvarnost ono što ona prikriva da nam kao stvamost otkrije. I činjenice, ~vidne“ i ~očevidne“, simulira i razotkriva ih u okviru veštačke operacije

161