RTV Teorija i praksa

efekte. Zato ne bi smelo ovako. Morao je neko glasno da prizna, da kaže istinu: „Jeste, Nora se bavila životom, jeste, njeno glavno zanimanje bilo je da se voli sa muškareima. Jeste, na njih je potrošila svoju pamet, svoju lepotu, sve. Besno je vitlala po Beogradu; i to je bilo najvažnije“. ĐOKIĆ: A znaš zašto se übila? STRIČEVIĆ: Nemam pojma. ĐOKIĆ: Kažu, bila je u krizi zbog neke komplikovane veze sa jednim čovekom; povrh svega, za tu vezu saznao je muž i to na najneprijatniji način. STRIČEVIĆ: Dosta, znam. Sve joj se smučilo. ĐOKIĆ: Nije vama lako. Živite tako prelomljeni između sećanja na jedno srećno vreme - i ove današnjice koju ne možete niti da odbacite, niti da se s njom intimno saživite. STRIČEVIĆ: Zar nije tako, kažite sami, molim vas. Hvala vam, profesore. Znate, sad ste mi pomogli da nešto shvatim. Shvatio sam kako ja to nju volim. Prosto, nas je sastavila zajednička nesreća... onda kada smo, 1945, došli do dna, kad smo pali u bedu i poniženja. Mi smo jedno drugom bili ogledalo, ogledalo nesreće. ĐOKIĆ: Ja to ne mogu da primim. Pušim se od muke. Jedan sloj, kad siđe sa pozomice, onda degeneriše. Übiti se, molim te, šta to znači? STRIČEVIĆ: Pa mi smo još tada bili mrtvi. Zato se i nismo voleli, zaista, Nora i ja se nismo voleli. Tu ste vi u pravu. Kafana ~ Vardar “, veče. Direktno se nastavlja dijalog iz prethodne sekvence. U kafani je uobičajen štimung. Za stolom, zajedno sa Đokićem i Stričevićem, sedi Jasna. STRIČEVIĆ: Tu ste apsolutno u pravu. ĐOKIĆ: Ali zašto tebi teško pada to što sam ja u pravu? STRIČEVIĆ: Vidiš, Jasna, to je Ijubav... Objašnjavao sam profesoru da se takvom Ijubavlju vole braća i sestre; zato smo se brzo i rastali. Jedino što smo nas dvoje mogli, to je da se ponekad isplačemo jedno dmgom na ramenu zbog toga što u životu ne umemo da se snađemo. ĐOKIĆ: (uviđavno prema Jasm'): Ja mislim da momak pretemje. JASNA; (oštro): Ja ne!

183