RTV Teorija i praksa

Jasna ne dozvoljava Stričeviću da pije; ovaj se protivi. ĐOKIĆ: Ah, da... Jeste li vi uopšte znali Noru? JASNA; Ja sam u Beograd došla posle mature, 1950. godine. Jednom mi je predstavljena kao drugarica iz detinjstva. ĐOKIĆ: Drugarica iz detinjstva? STRIČEVIĆ: Pa u stvari i jeste, nego šta? ĐOKIĆ; E, to, to. Vidite, ja se njih tako i sećam... I ovoga pametnjakovića... Iz vremena okupacije, On je vršnjak moga pokojnog mlađeg sina, Radoslava. Je Г tako beše?... (Stričević ćutkepotvrđuje.)... Pa da, i Nora je vaša vršnjakinja. STRIČEVIĆ: Nas troje se nismo rastajaii od malih nogu. ĐOKIĆ: Ali nije vas zarezivala u to doba. STRIČEVIĆ: Kad je ona imala šesnaest godina, mi smo bili suviše balavi za nju. ĐOKIĆ: Vidite, draga moja, Vladislav, moj stariji sin, godinama je ležao paralizovan. A onda se zaljubio i on u Noru. Šta tu da se priča: sa šesnaest godina ona je bila prava kraljica. Ceo buljuk dečaka i mladića išao je za njom i robovao joj, direktno robovao. STRIČEVIĆ: A Radoslav i ja ponajviše. ĐOKIĆ: Ćuti, bre, šta vi?... Sve je imala Nora tada; samo joj je falila politika. A kad se zainteresovala i za politiku, siromah Vladislav video je tu svoju šansu. Uleteo je u utakmicu sa drugim momcima, zgodnijim, razvijenijim, lepim. A on - čista, gola pamet, u krevetu, u horizontali, ispod jorgana. STRIČEVIĆ: Kakvi su to okršaji bili u Vladislavljevoj sobi! Nas dvojicu nisu ni puštali. ĐOKIĆ: Tačno, jednom sam ih uhvatio kako vire kroz ključaonicu. STRIČEVIĆ; Ja sam bio zaljubljen u Noru, ali sam to krio od Radoslava, jer je on prvi meni priznao daje voli. ĐOKIĆ; I znao je za Vladislava? STRIČEVIĆ: Pa to i jeste bilo strašno. On je obožavao svog brata, a voleo istu devojku. ĐOKIĆ: Vidiš, vidiš,to mi je promaklo. STRIČEVIĆ; Nije vas to onda zanimalo.

185