Rusko-srpsko ogledalo

— Богдане, ево да ти одмах кажемо залшто смо те позвали: наша, }е. чета, са свих страна, опколена, веза, с нашом бригадом ]е прекинута, и сад они тамо другови и не зна]у, гд]е се ми тачно’ налазимо и игта, се с нама догафа. Наши курири веб су неколико пута покушавали да, се проби]у до наше бригаде, али им то ни]е пошло за, руком, ]ер ]е непри]атеъ стегао. чврет обруч око налше чете. И сад нико други не би могао да, се провуче кроз. та) обруч, него ]едино ти. Дидете си и свак Бе мислити да си неко чобанче, а, не курир. Заламти, ]уначе, то писмо ]е врло важно и од ъега, зависи живот стотину и десеторице партизана, наше чете. Разуми]ещ ли?

— Разуми]ем! — озбиъно одговори дуечак. — Волиш ли много свога, кувара, Богата? — Волим. Он ми сад зам]еъу]е погинулог оца.

— А волиш ли налшег високог Буренди]у, нишанци)у на, тешком митраъезу?

— Волим, — од срца признаде дуечак.

— А свога командира?

— И ъега, и тебе и читаву нашу чету, —, узбурено одврати ддечак.

— Е, кад их тако волиш, онда, зна] да, живот сви]у тих другова зависи данас од тебе и тво]е храбрости и спретности. Ево ти ово писмо, сакри] га, у опанак и однеси у Видово Село, у штаб налие бригаде. Ако ти побе за, руком, ми смо спасени, не пофе ли, ми Вемо пакутати пробо] кроз двадесет пута Дачег непридатеъа, а да ли ве ко изипи жив — не

47