Savremena uloga državne uprave u spremanju zemlje za rat

овај је начин снабдевања, код иначе, доста брзих операција, могао задовољавати решење проблема исхране. А често је ово питање утицало и на мењање ратних и операциских планова; то видимо код Тамерлана, у његовим походима, који су чинили увод у рат против Бајазитове Турске, завршен битком код Ангоре (1402 године). Недовољна брига о исхрани војске у ратним походима старога века, резултовала је нередима и побунама војске. Фридрих Велики био је принуђен да створи свој петомаршевски систем стратегије обзиром на стварање магацина са брашном за његове нападне ратове. Светски рат, 1914—1918 године показује почуне примере поглавито негативне. У главним европским државама, које ступише у овај рат, пре овога рата, постојало је убеђење: да се велики рат у Европи мора и може брзо свршити; зато се стварању великих ратних резерава хране за војну силу, није пре овога рата, посвећивала она нарочита пажња и брига, која се данас посвећује. Јер, требало је да у Немачкој, а нарочито у Аустро-Угарској, овлада тешка оскудица хране, ито како у становништву тако и у војскама падана пример због оскудице у кромпирукао основном елементу исхране немачке војске, у лето 1918 године, на западном ратишту, у Француској, дође до отказа отпора ове војске: ~црни дан (8 август 1918 год.) немачке војске“ последица је, у многоме, глади. Исто је тако била недовољна исхрана и руске војске у 1917 и 1918 год., и то, због рђаве организације довоза хране из дубоке позадине, где је храна била у изобиљу. Познато је како је била бедна исхрана аустриске војске у 1918 години (сачињена је крилатица: „К. унд К. Карлов купус“ за једну од врста врло рђавог поврћа, којим се хранила аустро-угарска војска. Релативно мање бројна српска војска већ у првој години светског рата, хранила се хлебом, од поглавито руског жита. Односно ратне резерве хране за војну силу постоје две врсте стварања: У државама, које властитим средствима нису у стању да створе довољне, или и никакве, количине резерве хране, због слабе или недовољне пољопривредне и сточарске производње дотичне државе, какав је случај сада са Немачком па и са Италијом, видимо да се већ од пре неколико година врши увожење и стокирање хране искључиво за ратне потребе мобилисане војне силе. Друге, пак, државе, које у својим границама