Seljanka

5

«опоран преко рамена, па кајд! Пређем јаругу и изађем на пропланак. Стока лежаше по хладовима преживајући и бранећи се репом од мува. Разгледам је — али не наћох краве... „Да није отишла дубље у шуму2“ — помислих..- Пређем још једну јаругу, испнем се на други пропланак — нема. Виках, мамих-аја!... Зловољан хтедох сести, али ми се учини, да се нешто у јарузи, према мени, црни. Стрчих, размакох руком бодљикаву остругу и угледах — огорео пањ... То би сувише!... Једва узиђох на пронланак, збацих с рамена копоран под једну лиснату букву па се прострх по њему... Срце ми бијаше јако, жиле забрекњаваху од силне навале крви, тело ми гораше, мишићи на ногама играху од умора а уши пиштаху... Осећао сам неко задовољство овако лежећи... И тако заспим...

Кад сам се пробудио сунце беше на заходу. Вечерњи поветарац пиркаше те разхлађиваше дневну врућину, лишће шушташе на дрвећу, птичице певаху, баш у жбуну, према мени, цврчак цврчаше не далеко у трави. Запалио сам цигару, да се од комараца браним. И дуго бих тако седео, да ми до ушију не допре звук двојница.

Сетно и тужно, као песма славујева, разлегаше се звук њихов по гори. Жалостива је то свирка. Кад је човек чује, мора помислити, да ју је роб измислио, јер кроз њене звуке провејава чежња, чежња за слободом, за домовином, за братством, за љубављу, за срећом... Ја пренух. Обукох копоран и похитах на пут који у село води... Чух колску лупу и глас:

— Ајс, галоња!... ајс, драги, ајс!... Изађош. Шумски пут вођаше венцем. Предамном — порад кола пуних дрва иђаше момче једно. Пожурих да га стигне. — О... 0. 0. 0.1.. викну он, и волови стадоше. Стигох и ја. Он „бараташе“ нешто око левог стражњег точка. Назвах Бога и поздрависмо се. Шта ти то радиш» — упитах га. — Ама ето, оће да ми прене наплатак на овом точку... Тешко вала! Лепо мени вели тата: „узми ти, Драгане, нова кола“, — а ја велим: „нека, нека!“

— Да имам чим да се привеже — рекох ја. — Бога ми баш!... А а... сада ће бити!... Имам ја, знаш, неке вренђије овде. Маши се у недра и извади парче конопца, те увеза наплатак, онда викну на воловеи — пођосмо.

С пута, који, као што рекох, иђаше венцем, беше диван изглед. Сунце се спушташе за брег те обасјаваше околне «странчице, на којима се виђаху садевене крстине, у долинама беху ливаде и кукурузи, све то поткићаваше лепа густа шума, са свију страна пута беху се разастрла питома села са својим белим кућицама, које иза родних воћа провираваху као бели зуби иза румених усана...

Драган тепаше воловима:

— Ајд, воле, ајд!... Ајде, рано, полагано!,.. Ја га узех посматрати. Могаше му бити, тако, 18 година. Леп младић!