Serbska pčela

66

Бабичв ГеоргЈи , Грацга небеснм ЛгобимацЂ бмвшш у родшпелљски нЈ,дрм, ГЉакЉв смерши — изљ Пешше у Арадг. Умре на в^ки. Умре СВ1НЂ р4дк1И и пишомацЂ Муза, Надежда рода, природе образацг>, ПрЈнгаедБ, содругЂ, недоспТигш1И меше, ХолеромЂ данасЂ. Какве ошђ шуге, каквогг. уздмсанн, Сердце вамЂ с' ц4па, гине вамЂ и животЂ, Чувствуи) наша уцвЈл^нна сердца, О родишелви. Сузе га наше сђ вашимЂ у спроводу, Прате садЂ в$рно кђ жили1цу небесноМЂ, Гд-ђ свеша в:ћчносшЕ>, да пршми лшбимца, Простире руке. СмертБ дакле кадЂ е у небеснми живошђ , ПрелазакЂ нуждпми ј бриште сђ нама сузе : Н^гова с' душа слади садг. покоемђ , БЗзчности свете. Рец'те му зато вм сђ нама спокоино: Лагка некЂ буде праху швомђ землг>ица, Лагка землвица, духу „ в^чна памнтв ": СпЉши кђ свомђ Творцу.