Sion

127

се налазе по турскоме царству, тражећп новчане помоћи п потпоре за одржање поменутог предузећа. „Духовенство наше св. цркве, велп се у том писму комитета, пало је у овим сад несрећним приликама са оне висине, на којој оно треба да стоји по своме светоме позиву. Тај духовни пад представља собом такав контраст са развићем световне стихпје, да ће — ако му се ненотражи лека учинити, те да светска струја пзчупа из срца народњег и последњу искру религиозности п оданостп светој вери и цркви. Црквени главари наши предвиђали су ову опасност још одавно, те су с тога пре 30 година подигли једно училиште на острву Халкији. Но ова школа, којој је искључиви задатак, да спрема младе људе за виша јерархична места, није могла да користи нижем духовепству, које стоји у непосредном додиру с народом. 0 тога су многи имућнијп п бољи људп из средине наше подизали сами о свом трошку, како овде у Цариграду, тако и по провпнцијама, духовна училишта, те да попуне ту празнину која се осећала у црквеном клиру. Ио и ово иије допринело скоро ништа према оној огромној потреби, која се исказује с погледом на преобразовање целог духовенства васионске натриаршије, и пр." Затим комитет објашњава каква је цељ тога духовног комитета и између осталог вели, да му је цељ, да потпомаже досадашње школе, да подиже нове гди је понајпреча потреба, да издаје књиге и повремене списе, које би користили и духовне и световне. Од душе желимо да овај комитет има успеха. Образовање духовенства то је једна од најпречих потреба садашње патриаршије ако жели да очува народ у лепој вери праотаца својих. И камо среће да је на ово обраћена пажња израније. Лако може бити да се неби ни дошло до тог сукоба, у коме сад видимо Грчки и Вугарски народ, а много мање да би тим имала успеха римска иропаганда, којој се трагови из дана у дан све боље опажају!. . Из Пирота пишу нам ово: „И код нас још неће да се опамете наша браћа бугари, те да увиде заједничку корист зближења и сједињења с нама Србима. Па и што би готов био на ово народ, али га муте и одвраћају бугарске џорбаџије и владике. Тако између осталог да наведемо овај један прнмер о владици пиротском Партенију. Знајући да Бугари не славе славу а видећи да се ова слави у целој околини овој и да сваки онај, који славу слави и колач меси, признаје себе за Србина па и ако му забрањују да ово искаже, — владика науми да те славе утамани. С почетка он напусти агенте да светују и одвраћају људе од тога под предло-