Sion

166

То је првобитна стихија материјализма. Безкрајно и иразно пространство, безкрајно и празно време — то су услови свију ствари, то су основи на којима се држи све и без којих ништа неби могло обстати. Веран своме начелу, материјализам не сумња о бићу таког безкрајног и празног простора, безкрајног и празног времена.; он их представља, он их неможе да непредставља, — следствено они постоје, они морају постојати. У том убеђењу материјализам стара се да опише то, што зна. И доиста они описују и једно и друго и то овако: „Простор нема граница; делови негови разликују се један од другога\ он је иокретан; он се неаротиви никаком кретању." Анализирајући тај опис лако је спазити његове мане. Пре свега види се да сва та устројства, која се приписују простору, јесу чисто негативна; у њему се не казује шта је простор, него шта он није , то јест, да он није то, што су физичка тела. Свако тело има границе, свако је покретно и даје отпор; делови се сваког тела разликују по своме положају; а простор нема тих опредељаја. Следствено простор ставља се на супрот телу и њихова суштаствена својства јесу у једно и њихове суштаствене разлике. Тако поређење престора са телом нема никаква разумна основа; поредити се могу само сродне ствари — ствари једне врсте. Тако поређење налик је на оно, што је неко питао: шта је боље — Добар ручак или јака киша? Простор нема граница. Но зар се појам граница може применити на простор? Граница је крај између једног и другог дела простора; следствено може се говорити о границама у аростору, а не ограницама простора. Еазати да простор нема граница, значи то исто што казати: аростор занима собом сав иростор. Делови иростора ничим се неразликују међу собом. Но зар простор сам по себи може имати каких делова? Делове