Sion

246

острову балканскоме, Славен или Грк ? Рекосмо да 6и желели да Бугари једном мером мере, и да буду справедљиви наспрам своје браће Срба у турскоме царству; да лепо примају и бране у селима и варошима сриским сраске учитеље, да не сааљују сриских књига, да се науче у сриским црквама сраски тумачити слово божије, да признаду да су у Охриду и у Пећи најсаавнији споменици српске цркве. Ове две српске патријаршије, које су под својом духовном управом имале до сто епархија, незавонито су уништене од варварске силе и придружене к Цариградскоме патријархату. Њихова 22 чиновника и сада неплаћају по берату цариградском никаевога личног данка, а берат издан од султана у септембру 1856 год. вели, да се ове две патријаршије са својима епархијама нигда несмеду одценити од цариградског патријархата, и тиме тајно признаје да на српским епархијама несме седити нико, но српски свештеница. Нека ово признаду Бугари, нека искрено исповеде да је опасно у свакоме смислу свако присвајање духовно, па ће онда показати да су народ зрели, заслужни сваког поштовања, и сваке потпоре од браће Срба. Српско и бугарско племе ко ради да завади, тежко греши и пред Богом и пред народом, али махне с које му драго стране биле морају се одкрити, чистити и свакојако лечити. Народ, који је неправедан, горд — народ, који не обраћа пажае на своју прошлост, неувиђа будућност, није вредан ни да живи. Сваки има нешто да лечи, у нечему да се поучава; зато у свакоме делу треба да имадемо пред очима ону Христову заповед „што теби није драго, нечини другоме." Р.

Историјски развитак српске цркве (наотдв/к.) За време устанка под Кара-Ђорђем и доцније под Милошем, право постављања архијереја и утврђивања духовних власти у Србији, припадало је цариградском патријару. Но