Sion

110

одбацујемо предање увек, кад оно противуречи Виблији и хоће да узвиси над њом човечанску непогрешивост. Ето по чему ми не можемо дати никака значаја предању, — што води свој иочетак још од времена Иринеја, — о путовању Петрову у Рим и о његову првосветитељству тамо, п то не можемо да учинимо све дотде, док католпчки богослови сасвим не униште доказе, које смо ми узели из св. Писма и који су противни њиховом веровању. Осимтогајош се мора да раздикује значај и сила предања и према томе, да ли се оно тиче догмита или факта. Кад је реч о фактима, а не о догматима, онда предање мора да се дели на два периода: у првом периоду мора да буде сведочанство оних, којн су живели наскоро после Факта, што се доказује, а у другом — сведочанства оних, што су били после њих. Сведочанства првог периода имају јак и вероватан значај; а сведочанства другога периода, ако нема првог, просто немају никака значаја. А како је у садањем случају? Јесу ли кадри католички богослови, за потврђење својега мишљења, да покажу јасне и опредељене доказе оних људи, који су живели наскоро после уображенога доласка Петрова у Рим и његова живљења тамо? Савршено нису! Дакле какву силу може ^а има предање, које води свој почетак тек од времена Иринеја? Господо! Ја држим да би сасвим безкорисно било с моје стране да узалуд трошим речи за доказ мојих навода. Сваки искрено савестан и од предрасуда слободан човек неће ни мало сумњати, да католичко веровање, које за нас јевангелике баш ништа не значи, а за католике значи све, — да, велим, веровање њихово о доласку Петрову у Рим нема викака основа и да ми насигурно можемо тврдити и проповедати да од од 42 до 66 године после рођења Христова Петар није био у Риму ради основања своје катедре и да он, почем у означено време није био у Риму није могао ни првосветитељствовати у њему кроз 25 година, ни предан бити на мучење у 66 години у време цара Нерона. Но нека се побожна савест римских католика не илаши од овога закључка! Критика, заиста, није ништа друго, него иепрекидан ток погребне церемоније, — низ покушаја против обште примљених мишљења; заиста, тамо где она подиже своју заставЈ, све око ње претвара се у развалине. Но ове су развалине илодоносне, и кроз кратко време, пошто се прогна загушљива заблуда, живот се изнова рађа на развалинама и тада онв) у место рушевине, представљају торжанство разума, истине и јеванђеља Исус-Христова. Каноник Хенрик Фабијан. Ма како да је пун учености и по-