Sion

126

увек дува од подне, па до вечера. Ои се зове Прка и Врева. Други југо-источии, који се зове Тиван, дува редовно такође увек од вечера па до јутра. Да неби сами наводшш описе разних путника овог дивног појава природног , те тиме омаловажавали првог описаоца ове чудноватоети, још пре Христа римскога писца Плинија поменутог, за хатар њему, хоћемо баш његове речи о томе да наведемо , које је он писао своме другу Л.уцинију о овој речици: „Речица ова чудновато протиче кроз огромие планииске провадије, па се удива у невелику силу пскуствену. Овде се она неко време задржава, па после тога упада у језеро. Та је речица чудновата тиме, што на њој редовно сваки дан по три пута бива прилив и одлив, т. ј. што сваког дана по три пута расте и опада. Овака игра природе види се сопствеиим очима, које се не може гледати без особитог усхићења и дивљења. Само седите на обалу те речице „Пленијане" па ћете сопственим очима видети како мало по мало расте и опет малх> по мало опада. Мора бити да је неки ветар у земљи затворен, па извор ове речице затвара, као што то чини вода у грлићу срче. Тако кад ову претурите и обрнете наопачке, вода за неко време неће да излази из ње задржавана спољним ваздухом, па после опет на један мах прсне да се просипа, престане, и опет се просипа и т. д. Можда је тај исти узрок и овом правилном приливу и одливу ове речице. Можда је то исто овде, што видимо на рекама, које се уливају у мора при њиховим утокама. Тамо ветар, или морски прилив, неко време задржава реку од излива у море и гони воду натраг. Тако можда и овде има нека нрепрека, која за неко време задржава ток ове речице, па га опет пушта да тече. Ето, с тога још и дан данашњи богати путници иду да виде ту чудновату речицу код Комског језера, без да се постараше, да је тачније и истинитије од прастарог Плинија млађег испитају. Од искони је она била узрок, те су се њени становнпци, ваљда угледајући се на њене шесторогубе трудове, одавали труду и раду. Тако је било пре хришћанства, па тако и у овоме, што сведоче млоге огромне развалине и урвине од бивших манастира, далеко чувене, са свога рада и труда, калуђерске секте „ Умилијата Велики су то радници, трудници и управо мученици били у облику и назову италијанском, а у души, срцу, мислима, осећајима и свој унутрашњости, правом прастаром српском. Њихова тако звана Торнска ^или „Трнска") свила, коју су заједно са женским полом обрађивали, бида је чувена по целом свету у средњим вековима. Она им је и узрок што је тај ред 1571 год. уништен и ута-