Sion

351

мах и само дело носвећења светитеља за архијепископа и дело уређења сри. архијепискоиије заостало је и за дуго време небеше о том ии речи , док , иајзад , наново није светитељ Савва убедио цариг. патријара у прекој нужди и потреби у делу уређења срп. самосталне јерархије на правима њиме предложеним. И ако је срп. цркви дана самосталност , ипак царигр. патријари одношаху се представитељима-архијеископима срп. цркве, као својим наместницима. Они су истина дали српској цркви самосталиу управу — иа врху које стојаше архијепископ, —- али су ипак задржали себи право утврђивања ново-избраног архијепископа, — који има бити изабран и посвећен српским духовенством. А осим тога, још су патријари у дужност ставили , да српски архиепископи спомињу при богослужењу име грчко-царигр. патријара , као начелну главу срн. цркве. Према овакој установи, разуме се, да је српска црква у лицу свога архијепископа била идеално подвластна цариград. патријару. Ова идеална зависимост доцније донела је српској цркви многе неприлике у њеним неким битним питањима. Тако, у срп. јерархији, још од времена, кад је она зависила од Грка, заостало је — грчких архијереја и свештеника , који су наносили срн. цркви и народу врло велику моралну и материјалну штету, па ипак српски архијепископ морао их је у својој архијепископији невољно трпити; јер их покровитељствоваху и заштићаваху цариг. патријари, који су морално обавезивали и управо давили српску архијепископију својим црквеним аукторитетом. У противном случају врло је тешко објаснити ту трпељивост и бојазност од страпе срп. архијепископа, због чега неудаљаваше из своје архијепископије такве људе, који више доносе штете цркви и народу, него ли ползе. Ово грчко духовенство, које је се задржало у српској архијепископији за време владања њоме св. Савве, унеколико се уздржаваше од својих хрђавих предузећа и неваљалих дела; но пошто је на катедри српске архијепископије нестало