Sion

446

још никад није било у југо-западној руској цркви. Осем јепискона, духовнишства и иножине световних представника од братства и разнијех крајева, на сабору присутствоваше и пуномоћници од цариградскога и александријскога патријара , јекзарси НићиФор и Кирид Лукарис. У помоћ унијатима на сабор дођоше некодико датинскијех бискупа, језујита и знатнијех катодика. С самога почетка учестници сабора раздиједише се на двије подовине: правосдавну и унијатскуИз рускијех јепископа на правосдавноме сабору бијаху Гедеон Бадабан и Михаид Копистенски, а остади заједно с митроподитом Михаилом саставише унијатски сабор. Посде богословскијех расуђивања о унији, православни трипут сдаше звати митрополита и јепископе на сабор , на кад се они не јавише, они их саборно објавише лишенима сана и предадоше анатеми. На оддуке православнога сабора унијати такође одговорише апатемом и без свакијех препирања подписаше акт сједињења с Римом. Православни јепископи беху огдашени да су непокорни митрополиту и да су издади своју цркву, а сво правосдавно духовнишство и мирјани — да су преступници против духовне вдасти својих јерарха и воље краљеве. Ову одлуку унијатских сабора утврди и Сигизмунд III, и таким начином, умјесто православља, даде унији право грађанства у Л.итовско-пољској држави! Одма посље сабора почеше се гонења на православље. Унијати-јепископи , с помоћу катодика, стадоше ишћеривати из парокија православно духовнишство и стављати своје једномишљенике. Све више иди мање знатније цркве и манастири беху отети од православнијех у том броју и катедрадни кијевско-соФиски сабор. Проповједнике православља осуђиваше грађанска власт на изгнање, а православно братство на гонење. Правосдавним грађанима одузеше право на грађанске дужности, као и то да им није слободно радити трговачке и занатдиске послове. Жалосни сељаци и до уније нису имали никаквијех права, а сад подпуно беху претворени у робове