Sion

674

имати и не исцрпљив извор у начинима и срествима , која воде к правом и истинском напретку. У истој цељи скуписмо се и ми др. браћо, у овај свети храм, да се сетимо прошдости наше, да се сетимо свију оних страхота и невоља , у које беху допали наши стари , и од којих избави Госиод људе своје, јер му верни беху до краја; иа сетивши се свега тога, да се поучимо не побитним Фактима , шта и како ваља и ми да радимо у нашем животу, те да достојно извршимо грађански задатак и човечанске дужности наше. У добу оном, кад се посде несрећне 1813-те године навукоше над Србијом нашом најцрњи и најгрознији обдаци; кад мадодушни гдавари оставише домовину своју само да спасу гдаву своју, — изгдедаше, као да је Србија наша коначно напуштена злој судбини својој и остављена на милост и немидост оних, који душе и срца немају. Све придике, сви изгледи беху грозни по нас; с тога непријатељ наш мишљаше, да је куцнуо посдедњи час, па да му ваља само још једном замахнути сидом својом , те у корен сатрти све што још живота у овој земљи имађаше. Ади , велики је Бог наш , велика је и мидост његова., која снагу своју изказује у иомоКи немоЛнима. У селу Такову, у прсима ђенија српског тињаше неугасни огањ живота српског. Као мајка јединче своје, тако велики Милош љубљаше Србију своју. Жаром племенитог срца свог разгреја и оживе охладнеде и већ укочене живце српске. Одважном мишљу и решителном вољом својом пробуди, задахну и поведе Србе своје напред, к сдободи златној, к сдави не умрлој. Дуга, крвава и страшна беше очајничка борба ова. Ади, још постојанија, јоште чвршћа беше одважност српска, која, задахнута и вођена ђенијем српским, прегази реке крви сопствене и савлада све препоне тешке. Из зноја и крви тијх славних бораца, из згаришта и пеиела њихових колеба, по-