Školski glasnik

Стр. 253.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

К|). 15.

давање не постизава сврху, јер познато је правило, да само добро расположен предавач може својим полетним речима и ердачним предавањем упливисати на душу детињу. 5.) Учитељ у својој сувишној ревности и вервози може незгодно ударити дете, па посже да га гризе савест, а и због казнене одговорности, јер дннас нико није ничији апсолутни гоеподар, да може с н>им као са робом чинити шта хоће. Све ове штетности сувишнога говора и вике навео сам с тога, што се у дананашње доба иде за тим, да се многи разговор нарочито у одржању дисциплине сведе на минимум, па већ има школа, где деца на извесне знаке знају одмах, шта ће радити. Н. пр. кад учитељ два пут макне обема рукама знак је, да се свако дете има лепо наместити на своме месту, кад дете дошаптава, не пази и т. д. учитељ лупне трипут прстом о сгол. Кад учитељ лупи двапут шаком о шаку, морају се деца брзо спремити и устати. Ово је нарочито нужно у случају грома и ненадне ватре. Оваке различите знаке може сам учитељ на своју руку и на свој начин унотребљавати и децу на њих навикнути. Тиме би ова кратка раснрава била за вршена, а написана је са намером, да се поквже, колико учитељско звање утиче на живце више но многа друга звања, и друго, да се учитељству препоручи више пажње на самога себе бар онолико колико од њега самога зависи. Стеван Личинић, равн. учитељ у Белегишу.

Закони навика.* „Навика је друга природа". Ова изрека, изведеиа непосредно из искуства, већ нам показује велику важност навика у животу. Али вама учитељима је неопходно потребно да знате свеколики значај навика и законе њихова постанка и развитка. А у томе вам психологија може указати највећу помоћ. Говорећи о нави* Одломак из књиге „Разговор с учитељима о психологији", од чувеног америчког неихолога Виљема Џемса.

кама мн имамо иа уму п добро п рђаве навике, а људи, говорећи о томе, обично имају у виду какву бнло рђаву навпку. Тако људи, обично говоре о навикама: пушити, пити, свађати се и т. д., а не говоре о уздржљивОсти,. уметности и смелости, које се чине по навици. А међутим, у самој ствари, наше врлине (добродетељи) јављају се као навике исто толико, колико н на ттти пороци (мане). Наш жпвот, у колпко има одређени облнк, сав је сложен нз пзвесног броја навика — практичних, емоцијалних и умних — које су доведене у склад и сргстем и вуку нас у сусрет нагаој судбини, ма каква она била, Пошто су деца релативно раио у стању то да схвате и увиде, и пошто појпмање тога факта у знатној мери потпомаже ојачавање осећања одговорности код њих, то би добро било кад би учитељ умео разумљиво изложити својим ученицима философију навика. Но кад се то не може учинити с ученицима, онда треба бар учитељи да су са њом бар приближно упознати. Овог часа ја сам намеран да вам то изложим. И у навикама, на крају крајева, наши нерви имају пресудни утицај. По мом мишљењу, ми смо потчињени законима навика с тога што имамо тело. Да би своју мисао исказао с мало речи, кажем: Пластичношћу живог вештаства (материје) наше нервне системе, објашњава се факат, што нам се ма каква радња првп пут чини тешка, а нри понављању постаје све лакша, и после довољног упражњавања врши се иолумеханички а најпосле готово и без икаквог учешћа свести. Доктор Карпентер вели: „Наша нервна система развија се у оном правцу, у каквом смо је вежбали (упражњавали), исто онако, као што артија или хаљина теже да се склопе онаким савијутцима какви су начињени, кад су их људи први пут савили". На тај начин навика постаје друга природа, или, како је казао Херцог Велингтон: „Десет пута јача од природе". Таква је навика кад посматрамо њен значај у одраслога човека по томе, што су у томе добу већина инстиктивних на-