Školski glasnik

Бр. 16.

ШКОЛСКИ ГЛАСПИК

Стр. 278.

једног лепог дана он појавпти међу највреднпјпма од својих другова по професпји. У ситиицама свакодневног рада, у њему «е неприметно израђује способност да суди правилно о свему, што долази у област његова рада, и та способност постане његово благо, кога се он никад не може лншити. Ову истину требало би пораније саопштаватп младим људима. Неупознавање с њом. може бити, породило је у младежи, која тек ступа на тешки пут, већу бојажљивост и малодушност, него свп остали узроци укупно узетп. Ђ. Којић. Београд, августа 1910.

ЦРТИЦЕ ИЗ ЕКСПЕРИМЕНТЛЛНЕ ПЕДОГОГИЈЕ* Од Др. Паје Радосављевића. VI. Развиће тежње и воље: Развој воље један је у оиће од најтежих проблема у дечијем развнћу. Најглавнија стања у развићу воље све до данас покривена су тамипм велом. А „васиитан>е воље" знаде се. да је једна од најглавнијих ствари у образовању. Прелазни штадији покрета, који ие носе карактер воЈће (рефлекси) изванрндно су суитилни. Др. Прајер је тога мишљења, да се воља врло рано јавља, јер он п покрете држн као акте воље, којп за сигурно нису то. Глад на прилику има каракте]) нагона, а иагон (инштинкат) је прирођени поређај осета и покрета, спојен са иеугодногаћу. Глад иовлачи собом нзвесие осете; с овима су спојени осећаји и на темељу прирођеиог апарата чини покрете, који су подређени овим осећајима. Ну, глад, као нагон. нема карактер вољине радње; он собом не повлачп нспочетка нпкакво активно кретање. Сито стање врло лако повлачи за собом активне покрете. Дете кад је сито, пугата сису или боцу, из ко.је ппје. Е л е м е н т и в о љ п н е р а д њ е у о д р а с л о г човека п д е т е т а: Из * Овде се наставља овај рад који је прекинут у 4 Л4, бр. „Шк, Одјека" од 1906. г., стр. 380.

овога се врло лако може закдучити, да дете на иочетку не може имати воље. За определење вољиних елемената, морамо се држати самог акта воље. Јер свака воља (хтење) огледа се у акту, делању. Само онде, где постоји акт (радња) очитује се воља. Овај акт може бити спољашњи и унутрашњи. Снољашњи је иокрет, а унутрашњи је онда, када је сврха воље чнсто унутрашње природе, чисто психичиог карактера, ако па прилпку тражимо иеку представу или испитујемо какав проблем, или ако извађамо какав суд, илп ако настојнмо, да уклоппмо какав афекат. Са испхолошког гледишта воља је увек сума пспхичких појава, које претходе каквом унутрашњем ил' спољашњем акту (радњи), а који се од дотичиог човека нзвађа свесно. Сума унутрашњих појава, које дотични човек свхаћа као радњу, образује елементе вољине. Свакој радњи вољиној мора ово троје претходитп: 1.) представа радње или представа о успеху радње. То је оно, што американски н енглески психолози иазивају ргерегсерНоп („пренерсепшн"); ::: 2.) било која уснавана свест о ваљаности или неваљаности радње или њезииог усиеха. Ва.љаност опет може да се различито нокаже: или као „просуђење" код одраслог човека, или као „осећај" јсод детета, Нн једна радња нејавл>асе а да не претпоставља било какву вредност радње или њезиног усиеха. Најбитнији моменат вољин очитује се, када се радњи иретпоставља „измерена" представа о пеком делу или о његовом успеху. После тога, у име тога човек реда иринцнпе п представе из читавог круга свога искуства. Овај се степеп иајкасније јавља. То је, дакле, у неку руку степен прелаза .једне представе вал>апости у спољашњу радњу, где се асоццјпра извесна сума моторичких имиулза (покрета): 3.) а с о ц и ј а ц и ј а п р е д е т а в е о * Овај је израз ирви уиотребио Вг. 1^6^68, а усвојио га је нијвећи американски психолог: Уи.чјем Џемс (\\ т 11П а ш Ј а ш е 8, Тће рппејрез о! Рбусћо1о^у. I. свеска, стр. 439.)