Školski glasnik

Стр. 207.

П1КОЈ1СКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 12.

добро успехе, али жнвот нам показује да је сав тај рад Сизифов посао. И данас је у потпуној снази Фенелонова тврдња, да деца у школи много чују, а ништа не запамте. Ученицн за најкраће време забораве све, сем читати, иисати и нешто рачунати. Забораве пак из простог разлога, што ми морамо деци да пунимо главу са оним стварима, чију примену у животу нитн имају прилику да виде, нити ће их она икада моћи у животу применути. Народ не цени школу, јер оп — сем писања и читања не види никакву корист од школе. И глобе се родитељи што не шаљу децу у школу, па и поред глоба добар % деце ни не завпрн у школу. — Установљене су п поновне школе, да обнове и утврде знање стечено у основној школи, али сви знамо, да је и тај рад потпуно безуспешан. Све ишчезава из паметн с разлога тога, што тежиште целокупног школског рада није положено на прави стабилан темељ. Моје је уверење, да овакове школе какве су данас, праву љубав народну никад неће задобити, јер су оне народпе школе само по имену. Данашња школа наглашава, да она пе спрема васпитанике за извесну струку живота, него се а) са -формалнс стране труди, да хармонијски развцје све дечје урођене способности а б) са материјалне се стране трудњ да снабде ученике са оним знањем, које ће побудпти и утврђиватп у деци домољубива религијска чуства итд. кратко речено: школа има да развија урођене способности ученика у сврху, да корисно иослужи држави, религији, народу и т. д. Но власти школске неће да виде, да сав тај идеални рад школе све донде неће вредити ништа, до год школа не прегне да помогне васпитанику свом у првом реду да му осигура материјални опстанак, те да стога читаво тежиште школског рада треба да базира, не на ослонцу који нема везе са животним приликама и потребама околине васпитаника, него треба да се баш на истима темељи.

Развнјајући урођене способности васпитаника својих, школа треба да се служи таким средствима, која ће у првом реду номагати васпитаника да у материјалном погледу буде обезбеђен. Данас је доба материјализма. И школа ако хоће да задобије поверење и љубав народа, мора одговарати народним потребама односно мора се прнлагодити духу времена. При свом раду пак школа треба да настоји, да доведе у склад интересе појединаца са садањим идеалним циљевима и да — на основу закона еволуције — утире пута напреднијим идејама. Да би пак рад школе бно увек у складу са духом времена, школу треба извући из ига појединих власти и потпуно је уступити школским људима. Власти коче точак раду школском у нади, да ће помоћу школе — а средстима која су јој оне одредиле, — васпитати подмладак који ће бити погодан њиховом битисању. Усљед заустављања природиог развоја школског рада од стране властн школски рад ие пде паралелно са духом времена, него заостаје. Усљед тога живот нема свезе са школом, те пук не осећа ни благодат, па чак ни потребу школе. Власти пак и не помпшљају да пусте шкоЛу из својих шака и ако впде да ни једна врста школе ни изблизо не постнзава онај резултат којп оне очекивају. С тога је школа данас подобна воденици која напразно меље, те нико п није с њоме задовољан. Основна школа треба да научи децу — у нижим разредима — чнтати, писати и рачунати, да тиме снабде ученике нужним средствима, којима ће моћи, у вишим разредима, лако присвајати знања чију примену виде деца у својој околини и која ће знања већина деце примењивати у животу кад одрасту. И та наука дакле у првом реду треба да послужи развоју способности за извесну струку живота, а у другом реду да послужи као средство постпгнућу идеалнијих циљева. 3.