Školski glasnik

Стр. 69.

ПТКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Вр. 4.

својој цељи, да наставник не може свагда да га води савесно, да даје излншна посла. Па кад тај дневник пе одговара својој цељи, треба га из школе избацитп н дати места таковом дневнику којп ће својој цељи моћи одговарати. По моме мпшљењу, погато је наставпо градиво у спецналном нас/гавном плану подељеио на седмице, то би и дпевник о свршеном иаставном градиву седмично требало водити. Према школском времену троба да је подељен на 32—40 седмица, а у њега би на^тавпик увађао, лп свршено наставно градпво, по иаставнпм предметима. Са овим би постпгли: 1.) да би се наставнпк могао у школп једнако и слободно кретатп и са специалипм наставним планом корак држатн а ако бп било потребно могао би од распореда часова у корпст наставе и одступити; 2.) могао би га савесно воднти; 3.) не би му давао пзлишна посла; 4.) што би насттзвнпк свагда био иачисто, у каквом одношају стојн према специалном наставном плану. б.) Што би се посетпоци школе на први поглед могли уверитп о оном, шта је наставнпк једне седмице из ког предмета свршно, колико се придржавао и одступио од спецпалног наставног плана. Поред овог дневника, требало би водити још један дневник који би носпо наслов: „Распоред свршепог наставног градива а у који би наставник увађао пз сваког предмета посепце свршеио наставно градиво п то у целинн према наставној основи. Са овим постигли би ово: 1.) Имали бн целину свршеног наставног градива. 2.) Имали бн путовођу прплпком општег понављања. 3.) Има ли бп уједно за свагда распоред свршеног паставног градива. На Молској Оборњачи, 18. јануара 1913. године. Јован Драгин, с. н. учитељ.

Преглед књага. Агс1т Гиг с!Је дезатш1е Рзусћо1одЈе. Негаиз&е§-е1>еп У011 Т)г. Е. Меитапп шк! 7>г. II". ШгНг. Приказује Др. Паја Р, Радосављеви^ — Њујорк. ВапсЈ V!!. Е. АШ: КгШк (Јев Кап^сћеп Арпопвтиз уот 81апс1рш1к1е с1еа гејиеп Етр1Г1§тиз аив, ип!ег Бе80ш1егег ВегискбшМ^ип^ уот Ј. 81. МЛ1 ипс! Масћ. После уводног дела, којн даје, опћу скицу о Кантовом а рпоп н чпстом емпиризму, писац говорн у специјалним главама о неопходностп мишлења као критерпја априорног (6опп°-); о простору (\\ г ишћ) и времену (Е,1еН1) ; о Кантовом математичком априори и математичком емпиризму; о вери у спољашњп свет (ћиавз); и о каузалности и супстанцпјн у доктрнни категорнја. На крају крајева емпиризам у своме конфликту са априоризмом почива на закону парсимонпје. Апел је задовољен; покушаји да се докаже изведенн принцип, ког је априоризам узео као орипгнал, посве су на свом месту; п у толпко у колико је Кантов априори тиме дотакнут, он се мора напустптп: п заиста, да се он напустио доказује факат, да пекоји Кантовцн неће да интерпретишу оригнпалност априорног у психолошким термииима, и дају му ексклузивно трансцендентални значај. Кантова претпоставка о плуралности априористпчких облика и појмова мора се свести на постулацију оригиналне спонтаиости духа — априорнстичког карактера аперцепције и закопа мишлења, којп се директно извађају из аперценцпје. У колико емпиријски или априористички с{)актори долазе у обзир за различите фупдаменталне концепције и припципе знања мора се решити беспристрасним генетичким испитивањем. Одговарајући на то иитање у светлости генезиса, можемо се надати да ће се одговоритн на копачно еппстимолошко питање о ваљаности тнх принцппа и појмова. За овим долазе две скоро посве личне полемике двају Американаца; Берда и Киршмана. После прегледа литературе долази: V. Вепиззг, В1е Р8усћо1о^1е ш ИаПеп I.: Ехрептеп4а1р8усћо1о§1е; А. УГегкагиИуЈакгезћепсћ! ићег сће Шега1иг гиг Кићиг- ипс! 6е8е118сћаГ1;81ећге Гиг (Пе Јаћге 1904. ипЛ 1905. Свеска се завршује рефератпма. ВапсЈ VI!!., Не[1 1—2. А. Меззег: Ехрептеп1е11рзусћо1о&18еће кгПег-