Školski glasnik

Стр. 124.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 7.

подељене и известиоци одређени (вели да је тамо референт делио радње; наш референт је међутим споразумно с нами тај посао свршио, јер се то тако ради) и збор је хтео расправљати о новој Наставној Основи. То је, дакле, било прошле године горуће питање, а ове године по мишљењу тога господина није; кад се сазове састанак за Бачку и Барању да се тако питање расправља, онда-је то парада, а да је прошле годпне такав исти састанак сазван за темишварску епархију онда пе би био парада. Још пита тај „добронамерни" господин: „Зар се учитељи бачке и будимске епархије надају, да ће комесаријат у автономији учннити што за њих и за школу?" Па овде није нн потребно да се тражи каква помоћ, јер овај рад био би интерни споразум учптеља о сређивању наставне једноликости, а ово је свакојако потребно и од знатне помоћи учитељима. Но за ово учитељи не би морали никога ништа молити, то је њихова стручна ствар, а да је какво учвршћивање „ухљебија", онда би пре учитеља свакојако њиховп такмаци пожурили молбама, међу којима би први био тај госп. „учитељ", који је привидно „жалостан због губитка автономије", али је весео због одржања свога места, које је плачевно измолио ни од кога другог, него баш од тих које у „Застави" назива комесарима и комесаријатом, а није јој хтео јавити и своје „коленопреклоненцје" комесарима. Учитељи што имају да кажу, о садашњем изнпмном стању у автономији, говоре отворено, а не сакривају се за туђа леђа, па ни тај неучитељ не треба да се скрива за учитељско име, јер ма да се хтео скрити, учитељи су ипак познали да има масла под капом! М. К. Мнлан Манојловић, епархијски школски референт. Милан Манојловић, епархијски школски референт за горњокарловачку и пакрачку епархију преминуо је у Загребу у уторак 7. (20.) маја о. г. у 43. години живота. Пок. Манојловић рођен је у Сомбору 13. окт. 1870. г. Свршио је гимназијске науке и учит. школу у

Сомбору 1888. г., први разред државног педагогиума у Будимпешти а оспособљен је у Загребу пред испитном комисијом за учитеља грађанских школа. Учитељевао је у Ст. Сивцу и Вел. Бечкереку, затимје био учитељ виших девојачких школа у Сарајеву и Сомбору, затим професор и управитељ учитељичке школе у Гор. Карловцу. За епарх. школ. референга изабран је 1907. а потврђен 1908. год. Оставио је за собом жену и двоје незбринуте деце. Нека му је лака земља и вечан спомен!

I Нннола Новаковнћ, учитељ. Иочетак године 1913. отрже нам младог а вредног и доброг друга Николу Новаковића. Немила га смрт оте, те у црно зави верну му љубу Мидку, осироти троје нејаке дечице и ожалости многе његове другове и пријатеље. Покојни Никола Новаковић, родио се у Чемерници код Топуског год. 1886. Основну је школу свршио у родном месту, а 4 разреда реалне гимназије, са врло добрим успјехом, у Петрињи. За тим је полазио српску учитељску школу у Пакрацу, где је у јуну 1907. г. положио испит зрелости. Оспособљени испит (дефинитиву) је положио пред испитним поверенством у Загребу, почетком фебруара 1910. године. Бно је најприје намештен у јесен 1907. г. привремено у Стрмену, а за тим стално у Старом Селу код Топуског, где је успешно радио све до своје смрти. Оженио се у мају 1908. г., те ни пуних 5 година не мога проживети у сретном и задовољном браку, јер смрт учини свему крај. Оставља ево без мировине своју другарицу са троје ситне дечице, а поред тога оплакују га отац и мајка, који много жртвоваше, док им Никола, уздање и радост њихова, није свршио школу, а сад им све то покри хладна и црна земља, Зимус је покојни Никола био опасно болестан, али болест о Божићу крену на боље, те баш кад су његови пријатељи и другови мислили, да је сваке опасности нестало, стиже им црна вест, да је Никола умро. По десет пута читали су та црна слова, што још црњи