Školski glasnik

Бр. 7.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 115.

професорима учитељских школа спровести и без пас. А опозиција против тога биће већ и због тога немогућа, јер честито плаћање просветних радника јесте дакле један од најоправданијих просветних захтева. 3.) Приндип наше школске автономије садржи у себи и захшев о савременом илаћању просвеш.них радника. Наши просветни радници Шреба да су плаћени ако не боље, а оно исто Шолико као и државни просвеШни радници, из једноставиога разлога, да не оду у боље плаћене неавтономпе службе. Било би дакле не само непатриотски, него и неправедно тражити од наших професора, да служе под горим бсривима, него њихове колеге са истом квалификацијом на неавтономним учитељским школама. Ко би данас, у двадесетом веку, говорио само о патриотизму паших просветних радника, а не би хтео да гледа патријотизам нашега народа у бољем плаћању својих просветних радника, тај би требао да се окане да води главну реч у нашој автономији и требао би да оде и да види, како схваћају школску автономију Румуни и Саси, који плаћају своје професоре учитељских школа мало друкчије, него што то ми чинимо. Износпмо ову ствар пред јавност, а на позванима је, да се она повољно решп. 16. (29.) апр. 1913. Ђ.

Школина декорацоја. (Продужење расправе: Наш НОРОД И ЊЕГОВЗ ПрОБВВТО)XII. Разгледали смо до сада наш друштвени живот и доказали, да врло мало људи имамо, који би озбиљно водили бригу о нашем општем добру у селима, варошицама, градовима и иначе, те по томе и установама општенародним. Зато су нам поготово свуда јадне и жалосне, а понеке постоје само радн параде. Све се код иас још посматра кроз страначке, котерцјске, те интересе драге нам и миле — личности. Доказали смо, да најбоље напредују

наше установе од којих појединци, котерије и странке имају материјалне користи, док остале међу које спада и народна школа, врло јадно животаре. Разгледали смо укратко главне васпнтне принципе светске, новости на западу у васпитном смеру и смеру народног просвећивања. Разгледали смо такмачења сталежа и државе у подизању и уређењу школа, да боље и усиешније просвећују народ. Разгледали смо укратко прошлост наше школе, њен одношај према држави и осталим сталежима. Надаље развој религијског осећаја, одношај наш према живој цркви и свештеничком сталежу. Држим, да је о свему доста речено. Ко је пажљиво пратио ову расправу, има прилично јасну слику и о нашем друштвеном животу, нашој способности за културно-просветни напредак. Томе се већ указују п контуре жнже народне просвете, наше српске народне школе. Узмемо ли на ум стање народних школа у просвећенијим државама запада и интересовање тамошњег напредног друштва за исту, те сравнимо са стањем наше школе и интересовањем нашег друштва, излази нам наша школа са нашим друштвом у врло јадној и жалосној слици. Код нас се не води борба између наше школе н других, да наше буду напредппје, боЈве. Код нас се не боре између себе сталежи и странке да школу подигну на напредније темеље. Код нас се — на жалосг — боре сталежи против школе и овакве, каква је, те наша школа уместо да се бори за свој напредак, своје усавршавање, те да се приближи стању напредних школа на модерном западу, она у раду своме мора да види непрестано и борбу са настраним гледиштима, рђавим навикама сталежа и котерија према њој и народној просвети, те зато и не може показивати успехе, какве би требало. Она је вечито на ратној нози са улицом, манама народа и сталежима за своја права, свој положај, а у тој је борби остављена сама себи. А како је у физичном рату, тако је и у душевном, ннтелектуалном. Ту уопште има врло