Školski list

165

сређу, оно што в отвећЂ важно и драгоц^но у цркви, постало само вднв1мг сполншнбимђ обредомт, , а не делом-в. В.

Разговор^ свештеника сг хрнстнн о томг даневалн у говору употреблнватн срашне речн, (Свршетакт.). Свешш, Али жене оиетт. имаш другш невалнлми обичаи, што нроклинм друге, а наивећма и наичешће свош собетвену децу. Оне свакш чзсђ говоре: „Иди до ђавола; иди к' врагу на благословг; врагг ге однео; виле те кидале и т. д: Знате ли вм шта е клетва; знате л' особито шта е клетва родителћска. Та вм желите сво1ои деци, своимг наимилхима евако зло ; кадг ихт. кунете. бдна жена. „0 сахрани наст. боже одт. свакога зла. Мм, отче, немислимо тако као што говоримо. Знашг , МБ1 то само у злу срдцу кунемо , алт. после одма на то и заборавимо. Свешт. Веруемт. н, веруемг, да ВБ1 нехотице, и само изт. обичан кунете свош децу кадт> укора заслуже. Знамт> л и то да такове клетве немаш никакве важности. Али ипакг искуство сведочв, да деца кош родителћи често куну , небиваш у животу подпуно ере!на. Ево вамг еднога примера ва то. Мати нека, бБ1ла е врло лштита, па е често клела свош децу. Па гле, нЂна деца едно за другимг почну умирати, и она за кратко време оетане сама саморана, а имала епре неторо деце. Садт, тект. кадт. е и поеледнЂ дете саранила, отворе 1ои се очи, и она стане сама себе гривти, што е свош децу прокливила. Тако се неко вре~