Školski list

— 57 — -

да се ова иајлакше и највише науче иримером, на што чешћс в:1де, постаје њиховом својином, прелази им неким начином у крв. У Новом Бечеју у Јануару 1882. Н. К. Максимови&, учитељ. СТРОГОСТ СУРОВОСТ, ВЛАГОСТ СЛАБОСТ. (Црта из дома&ег васпитака.) СтЈоогост суровост, благост слабост. Јова се занима неком школском задаћом. Сав се уд.убио у неки рачунски задатак, који ј^, то види, израдио погрешно, али не може да изнађе, где је погрешно. Мати га нешто пита. Јова не одговара. Мати још једаред нита, ал' Јова се ни сад не одзива. Ту скочи отац, ухвати Јову за уши, прокири га ваљано, ћуши га десно па лево и новика: „Где су ти уши, кад ти мати говори '?" Јелте, тај је отац строг ? Не, то је суров, неираведан, отац! Отац опомиње Јову, да слуша, т. ј. морално да слуша на материну реч и казни га, што је нропуство да чује ту реч. Али Јова није чуо физично , као што човек, кад је јако удубљен у мисли, не чује, да је неко у собу ушао, да га неко пита и т. д. Да видимо истог оца другом ириликом. Јова радо одоцЕБава, кад га кудгод пошљу или кад му дозволу, да оде куд у своје друштво. Ето јуче вратио се од неког друга читав сахат доцније, него што му је било дозвољено. То је оца расрдило и рекао му је, да зато пеће сутра никуд смети да иде. Али кад сутра дође, замоли лепо Јова оца, да га пусти, да иде истом другу, од ког се јуче тако доцне вратио. Оца је зловоља прошла. Јова склопи руке, па моли. Најпосле ће отац рећи : „Што му драго, торњај се !" Јелте, то је благ отац? Боже сачувај : слаб је то отац! Ако си се решио руковођен премишљањем и благошћу да каштигујеш, онда је најправеднија, најбоља, најблаготворнија строгост, да каштигу извргииш. Благ буди, кад судиш о преступу и одлериш казну, али строг. кад треба да извршиш казну, којом си иретио. Неотступати малодушно том приликом, то је строго. Није толико важно, је ли каштига мала или велика, него је главно и то дела, што је неизоставна. Драги родитељи ! оцеви и матере! јелте како је васпитавање каткад досадно ? Та дође човеку кадгод да будаком замахне? Зар неби могао покварену дериштад гдекоји пут да изћушаш, да извоштиш, да своје беснило на њима искалиш, да их зубима разнесеш, зар неби могао гдекоји иут да плачеш од једа, и не чини ли то многа мати и не запени ли се од љутине многи отац? То бива на жалост! Али нека сваки отац, свака мати, којима се то деси, на себе саме ногледају, нека буду искрени према себи и нека признаду, да је последњи и најважнији узрок те љутине и те узбуђености, што су ириметили, да ништа није вредио досадањи начин васпитаваша, досадаши говор, забрањивање, каштиговање, опомињање, да нисмо оно створили, постигли, што смо мислили. Боле пас, што смо насели с нашим начином, да децом унрављамо, тишти нас, што се преварисмо у рачуну : једи нас, што видимо, да смо с нашим васгш-