Školski list

школи. Дивна ова зграда подигнута је на кат. Нри земљи су два учитељска стапа, а на кату две пр стране школ. дворане са зборницом, Саграђена је на земљишту срн. прав. цркве, уз стару школу, која је остављена за трећу учитељску силу. 29. јула о. г. иосле св. литурђије уз звонење звона и пуцање прангија са иконом св. Саве, школском заставом и свом школском децом, — ако и није школско време, — упутисмо се у највећем реду у нову школу, где је у најиространијој дворани сто са осталим потребама за освећење спреман био. Свећење је обавио наш опште љубљени и уважени преч. г. Д. Јеврић, иарох пајторжанственије, као што он уме, уз помоћ учитеља г. г. К. Драгашевића из Раче, Ч. Вукајловића из Јамене и Лазара Цвејића из Лаћарка, а уз живо суделовање многобројна народа особито нак општинских чиновника, између који се и овом приликом одликовао г. Јован Молдован бележник јаменски, као врли љубитељ нашег православног црквеног нојања. Да би се свечаност што боље увеличала много је гостију са стране позваној између којих видесмо од присутних и погл. г. Милана Мркшића, краљ. котар. предстојника, који је уз пркос дугом неугодном и праншњавом путу кроз шуму дошао да участвује на овој једва дочеканој нам свечаности. Као свагда, тако је и сад иоказао колико љуби и цени школу и напредак свога народа. Под његовом управом школе су сретне а учитаљи задовољни, јер ни у чем не оекудевају. Његово очинско сгарање за школе може се слободно сматрати за узор. Евала му! Носле освећења школ. зграде држао је говор млади и отлични учитељ лаћарачки г. Лазар Цвејић од прилике овако: Господо и браћо! „Дижимо школе, Деца нас моле!" Кад погледамо ово дивно здање, на којем са божјом помоћи и иоследњи чин — освзћење — дочекасмо, сваког између нае радост обузима, сваки се усхићава, сваки са задовољством осећа, да смо се достојно одужили див — несниковим речима: „Дижимо школе!" Ако је стара школа нотиуно задовољила духу времена и потребе, кад је 1818. год. саграђена, у толико више ова нова пружа јемства за иостигнуће своје цељи. — Најплеменитији посао на свету јесте отварање душевних очију, неговање врлина; —• она ће нам за то храмом бити. Она ће иодмлатку нашем отворити светска врата, из ње ће излазити подмладак наш са ведрим челом, ваљаном евести; у њој ће се научити свему ономе, што човека чини правим родољубом и домољубом и само је она кадра честите и ноштене синове своме народу однеговати. Она је ирви храм просвете, где се удара темељ свакоЈ честитости и врлини. Сравнимо два човека, једног, који јесте и једног, који није озарен светлошћу духовном! Први крчи себи пута и корача одважно; други је па против везан ири сваком кораку. Првом је отворен свет; други је слеп код очију. У школи научи човек поштовати највећу светињу : веру своју.