Školski list

бо." Осим такога обучавања писму било јо почетака и другијех — у паноионатима и у ириватнијех учитоља. Разни странци долазили су у Русију и заводили су пансионате, или су радили као домаћи учитељи. Какоиа јо била цодагошка спрема и нраветвеност тијсх лица, можемо видјети из расправе Масаљера, секретара Францускога посланства. „Ми смо били задивљени и забринути, — пише он, — нашавши међу многим знатнијим особама бјегунаца, провалица, разнијех распуштенијсх љрди, на и женс-кијсх такога кроја, којијом је, ио предубјеђењу на корист Француза, предано било важно дјсло васпитања дјеце. Из свега тога види се, да се тај измет, избачсни из нашега отачаства, расуо до самог Китаја; барем сам га ја нашао свуда." Потврду овијех ријечи наћи ЈјСтс такођер и у успоменама Државина о пијаном и жестоком ЈБемцу Розеу, код кога јо и он задобио своје образовањо. Ето, код кога су со учили руски дјсчаци и дјевојчицо, који су знањсм хтјели бити на истом степену са Европејцима. Иа нокон влада се није могла другојачије односити нрема таком положају образовања, тијем већма, што иностранци учитељи нијосу могли учити руску дјсцу у закону Божјему, те је та-ј нредмет остао заборављон, па с тога јо царица Јелисавета сматрала за дужност умијешати се у дјело образовања и увести катихизис као обавезан нредмот. По и ово је мало : учени људи по обичају Масаљера доказују шарлатанство самозванијех учитеља; тврди со, да оии баш ни свјетскијех наука нијссу били кадри предавати и за то је влада, да би очувала поједине особе од такијох еамозваиијех учитеља, сматрала за своју дужност одржати испите са такијем странцима и издати им свједочанства, па само онај, који је добио свједочанетво, смио јо заводити школе, или учити у приватнијем кућама. Тако је то било све до Катарине II. Чим се нак може разјаснити, да је Катарина обраћала више пажње на развијањо женског образовања ? То се најлакше даје разјаснити слиједећијем расу}»ивањем : З г сљед слабо појмљене западне цивилизације, која се је Русије олако дотакнула, усљед нагле промјене у начину живота Руси су изгубили своје патријархално добродјетељи; пријашњи закон живота према Домостроју, пријашњи нравни захтјеви изгубили су своје значење ; крај тога су се још снажније у црњој слици ноказивали пријашњи пороци и пријашња грубост. Историја је занисала поједине случајеве: грубосг карактера, њежност, лицемјерство, нодмитљивост, самовоље силника и другијех махна, а литература је ноказала, да су то својства свеколикога друштва. Да не би далеко ишли за потврдом, довољно се је сјетити дјела Фоп-Визина и Катарине II. Ако се је тај положај ствари чинио сношљивијем за Русе (искључујући неколицине знаменитијех рускијех раденика), који нијесу ништа друго ни видјели, који су одрасли у мислима свога вијека и друштва, није се могло то друштвено стаае сакрити иснред очију туђинкс, васнитано под другијем условииа, познатој са дјелима либералнијех мислитеља 18. вијека, — какова је била Катарина II. И заисга,—пеугодан јој се је рад представио у цијелој евојој ругоби и Царица сама личпо етуна у борбу против порока у својим комодијама и сати-