Školski list

— 22 -

румено лице веселог погледа, умиљатим иоздравом испраћаше сваког позианика. Дуго и дуго ће проћи, докле се становници Сомбора без разлике вере и народности о томе једаред уверили буду да је онај цвет, који је на прозору куће управитеља Вукићевића онако дивотно цветао, за навек увенуо. * * * Госпојица Сида Вукић.евићева осим својих телесинх дражи, била је позната са бистрине ума и врло лепих страна свога девојачког карактера. Имајући много просилаца није могла преко срца свога иком руку да пружи, докле, год пе наиђе, као што она мишљаше на правог су^еника и то у лицу цар. и краљ. надпоручника Николе Бегика, човека образована, племенита срца и благе нарави, а уз то бајног мушког лика, који јој души њеној јако омили. Кад је овај господин њезину руку запросио, говораше она весело: „Све, који су год мене искали, одбијала сам што их волела нисам, а сад се један нађе, који ме иште и ја му руку дајем, што га заиста и волим." Кад јој се сестра госпођа Вјера удала за г. др. Давида Коњовића хтеде омладина госпојицу Сиду на полицу да подигне. Она то не даде те рече: „А што ћу се ја дати подизати, кад ја у себи осећам толико снаге да се и сама на полицу попнем." 0 Богојављењу као чланица певачког друштва појала је у цркви и у обштинској дворани. 0 св. Јовану била је у друштву код г. Јустина Коњовика, посланика где је тако весела, тако досетљива и пријатна била, да је читаво друштво веселила, сваког госта очаравала љубазнонхКу својом. Месец дана затим лежаше тај бујни извор живота и младости задеђеи и хладан. На две три недеље пред своју смрт, добила је покојна нј^ца Сида Вукићевића болест „инфлуенцу," ко]а је истина у Сомбору многе заразним својим карактером обарала, али ни од какве по живот опасноети била није. Одлежавши неколико дана у постељи, по дозволи лекарској предигне се и прошета до перивоја по лепом и тихом времену дошавши подоста уморна куки. Али та шетња као да бејаше по њу судбоносна, јер како леже после