Školski list

11

но искрена побожност и оданост вери православној и ми видимо, као што нам историја вели, да се Растко већ у 17. години удаљује из красних краљевских очевих дворова, повлачи се у тихо пристаниште мира, св. Атонску гору, замењује своје краљевско одело бројаницама. Отац га зове и моли да се врати брижној мајци, али се Растко сретним налази у манастиру Ватоиеду, јер је дочекао дан да се закалућерити могао, те се више не враћа, но служи пред олтаром и моли се Богу да му Бог даде снаге и здравља да учини добра своме милом народу. И чинио је, јер је дубоко проникнуо у будућност српскога народа, као да је видео већ онда како непријатељи српекога народа и светог нравославља нападају као вуци и растурују га као овце. Св. Сава је свом снагом прегао око свога стада да у њ улије тврду веру, да га озари божанском науком Христа Снаситеља. да га учини челичним како би и саму смрт претрпео за њу. Аманет српскога просветитеља Саве до данас је српски народ верно испуњавао подижући цркве и школе те расаднице здраве науке. Па и ово месго где смо се искупили, јесте један део расаднице српске књиге коју је српски народ подигао и до данас сачувао као зеницу ока свога. Српском народу је школа оно, што родитељима дете. Што ]е родитељ својој деци на дому то је учитељ у школи свој повереној му младежи, који се стара и настоји и који се једино томе чину посветко да васпитава и учи, да усади у младеначке груди побожност, веру и љубав, да им отвори умне очи и снабде са првим темељним знањем, и да их задене красним врлинама које човека човеком чине. Родитељп шаљу свесрдно своју децу у школу јер знају да је данас владарка „наука" а без науке, без икаква знања, никуд није човек пристао, нити се јавном људском друштву може посветити. Јест, родитељи шаљу децу у школу и тиме држе да су своју дужност савесно испунили, Ја велим да нису, и да су многи родитељи учинили велики неопростиви грех који децу шаљу у школу, а код куће они баш ни труна воље не показују да својим добрим оладањем- и богоугодним животом предњаче деци, да се деца угледају на њих, па да буду кад одрасту добри и честити, чланови људског друштва. Родитељски карактер утиче силно на децу, те по томе какви су родитељи, онака и деца. Најважнија и најмоћнија чињеница доброг васпитања јесте мати. Она најбоље познаје нарав и душу свога детета од онога милог тренутка кад га први пут узима на руке, а особито онда, кад дете прве материнске речи изговори. С тога ми је намера, а то ево и учиних, да ставим на срце и душу овај наук свима српским матерама: нека опламењују и васпитавају срце свога чеда док је младо, нека им прва реч буде Бог, и нека усађују страх божји, јер је страх божји и богопознање почетак мудрости, нека усађују у срце своје деце, љупкост, благост,