Školski list

— 108

Ала ј' лен Овај свет!

Па кад му се још и син роди, а он кличе:

Ход'те, браћо, певидрузи, Нашег, старог снлета, Добио сам мила госта 0 ненозната света.

Но кад се од првог заноса прибра, а кроз ружичне му наочари кад провири прозна потреба свакидашњег живота, тад и нашим песником хладније мишлење овлада. Увиди да је за издржавање породице пре свега стално занимање нужно; јер од уређивања српског листа још нико пропевао није ; зато чим се 1863. г. упразни надзорничко место у Текелијину заводу, таки се пријави па и доби га. Али и ово му тек само на то послужи, да медидинске науке на свенаучилишту приватно слушати може; те кад после шест-седам година положи докторат, сиђе у Нови Сад да се тамо о лечењу бави. За надзорништва свога у Пешти превео Је Љермонтовљева „Демона", г. Ј864. издао „Јјулиће" ; покренуо шаљиви лист „Змај", 1865. штампао шаљиви календар „Приклапало", 1866. напише Видосаву БранковиЛеву , шаљиву игру „ Шарана" и Еухинску хемију а у Новом Саду 1871. изда целокупну збирку својих изворних песама. Повратком у Нови Сад и околину му, упаде Змај-Јова у вртлог политичне борбе, која се почетком седамдесетих година на пољу црквено-школске автономије, међу угарским Србима, свом жестином водити стаде. То је доба постанку његових понајоштријих оатиричких песама, када је као прави „Змај", варнице огорчености на противнике слободоумне народне странке, нештедице сипао. У то време позову га Ианчевци да к њима за лечника дође, што он драговољно и прими. Па и тај одзив беше само један доказ његова несебична родољубља; јер се крену с намером да у Панчеву створи средиште књижевности и припали „Жижу" свести за оне Србе, који се. повлашивањем од народа свога одрођивати почеше. Но у сред спреме за рад, не могаде ни на ум узети, какве се облачине над главом му гомилају, из чијих ће недара да тресне гром и разори му славујско гнездо. У Панчеву умре му жена. свене Ружа његова. Па као што је нужна ноћ, да се на грудима природе блистави јој накит тим боље примети, тако је и у цриој тузи песниковој опевани низ искрених суза у „ Увеоцнма тим бајније засјао. Флором омотана дира Змајева сад тек одјекну, донде иечувеним гласима. У тужне