Slike iz seoskog života. Sv. 3
СВЕКРВА 109
Све живо виђаше последице, али не виде узрока. Он је дубоко крио своје боле... Крио их је толико, да се још дружио с Миланом. Али и то прекиде.
Једнога дана рећиће му овај:
— Ама, побратиме, да те питам нешто.
— Шта Е
— Шта је теби
(Он сав задрхта и побледе као крпа у лицу, али се савлада и загушеним гласом рече:
— Није ништа.
— Знаш ли ти да си се променио»
— У чему»
— У свему. Не може човек да те позна. Јуче, тата вели: „Прођох поред њега, назвах му Бога, а он ћути као пањ!“ Шта ти јег
— Онако... Замислим се — рече он, а кошуља цепти на њему.
— Како то, замислиш сер... — А, гле, шта ти јег Што дршћеш таког
Па га узе за руку и загрли га.
Али Пери као да се сруши небо на главу, кад му се примаче лице Миланово; он јекну што игда може:
— Одлази!
И гурну обема песницама Милана у прса. Милан се поведе и паде. А он као бесомучан, окрете се од њега, па јурну као олуј право кући.
У кући су Нера и Милица нешто пословале. (Он паде међу њих као из неба. Лице му унакажено бесом.
— Ја млатнух! — рече громко.
— Кога наопако2! — рекоше обе у један мах.
— Па њега... Милана!..
— Куку! Зар брацу!» — цикну Милица.
— Јесте, брацу! — рикну он, па је потеже песницом по сред темена.
Она се заљуља и паде,