Slovenačka

НОВИЈА КЊИЖЕВНОСТ Е 157

Новим економским и друштвеним приликама старија књижевност, по Стритаревим обрасцима, није давала, а можда није ни могла дати довољног израза. Слабуњава песимистичка или формалистичка лирика и приповедачка уметност с много идеалисања, коју су неговали Стритареви, Грегорчичеви, Јурчичеви и други епигони, нису више задовољавале омладину, која почиње тражити друге узоре. Међутим су бечки ђаци почетком деведесетих година познали немачке и француске натуралисте и нарочито руске реалисте, те се латили посла, да би те правце одомаћили и код нас. А схватили су натурализам скоро само материјално, те су почели узимати градиво најрадије са дна живота, а схватали су га врло мало композициски, а још мање стилски.

Најпре су се натуралистичким покушајима отворили подлисци „напредних“ дневника и ђатки лист Весна (1892 —94.), а године 1895. им се, под уредништвом проф. Виктора Бешка (1860—1919.), отворио и Љубљански двон. Главни агитатор за тај словеначки псевдонатурализам био је Фран Говекар (рођен 1871. магистратски саветник у Љубљани), који је међутим сам био натуралиста више по дрској еротици, коју је уводио у књижевност, него по приповедачкој техници и по стилу, које је примио у главном од Керсника. Прославио се романом „У крви“ (1896). То је натуралистичко-атавистички опремљено обнављање мотива Керсникове „Нове господе“. Говекар је познат и са својих полемпка, којима је бранио „нову струју“ против њених противника „идеалиста“. Доцније се бавио највише друштвеном приповетком, драматизацијом, забавним и тенденциозним списатељством и новинарством.

За Говекаровим примером су се повели једно време и постали натуралисти: Керсников епигон Јосип Косшањевец (рођен 1864.), епигонски лиричар и доцнији омладински писац Енгелберш Гангл (рођен 1878); затим социјалистички драматичар и но-