Službeni list Srpske književne zadruge

ХХУШ

вреднике. Шрост народ, дакле, нема својих књига. Њих треба да му пружи Српска Књижевна Задруга у својим ванредним издањима,

Ја мислим, да управа Задругина треба да води рачуна о овоме, и поред редовних издања да поклања пажњу и ванредним издањима, п, ако нађе да су моје напомене умесне, да у издањима ове врсте у будуће редовно спрема и по коју књигу, намењену простом народу.

Председник. Има реч г. Наја Маринковић.

Паја Маринковић. Господо, мој овогодишњи говор биће само продужење мога лањскога говора. Српска Књижевна. Задруга је једна установа која се _ сваке године развија, те је с тога потребно на овим годишњим скуповима поглавито говорити о том развитку њеном, како би се он упутио правцем, који одговара жељама свију задругара, и како би поступним развијањем Српска Књижевна Задруга успела да одтовори задатку који је при оснивању себи поставила: развијање српске књижевности и што јаче упознавање масе народа са књижевношћу, одомаћивање књиге у народу.

Ове, дакле, наше дискусије ваља да буду чисто литерарне, и да имају за циљ само да правац рада,

да програм ове установе што бољим начине. Тога је

мњења била и управа. Ја се сећам, да је до пре неколико водина на годишњим састанцима таква дискувија са свим била одсутна. Већало се готово увек о некаквим материјалним ситницама, што их је управа могла сама псправити и попунити.

Кад се пак на једном годишњем збору (пре 9 године) заподела дискусија о самом правцу, програму

и књижевним делима што их Задру га издаје, управа.

„је, и ако се баш није у свему слагала са говорнипима, који су ту дебату отворили, изјавила, своје задовољство и надала се од тога користи за саму установу. И заиста је и управи лакше посао за ону годину вршити, кад је на збору чула разна мишљења, жеље, планове, и оскултирала тежње задругара. По мом мишљењу та промена у духу рада саме годишње