Službeni list Srpske književne zadruge

+

A

,

ЕР".

Сем овога још 20—830 разних бележака и дописа по разним листовима и часописима као: | „Новосадској Застави“, „Световиду“, „Видовдану“, „Истоку“, „Вршкој Кули“, „Самоуправи,“ „Београд. Дневнику“, „Наставнику“.

Филарет је своје чланке и белешке потписивао или пуним именом и презименом или псевдонимом П. Доброљуб или бројем: 580. (пет стотина пише се словенски са ф. а' осамдесет са п 580. дакле значи Ф. П,— Филарет Петровић). | |

Покојни архимандрит Филарет много је пропутовао. Он о томе сам овако пише: „Пропутовао сам све, ама све, српске земље, од Витоша до Сињега Мора, и од Мориша (мађарскога Мароша) до Залива Солунскога. Био сам | у Италији и пео се на Везув; пропутовао сам Аустро-Угарску до Беча; био саму Швајцарској, у Цириху и Берну; био саму Француској, у Паризу и Лиону; био сам у Чешкој и Пољској; био сам у Солуну, Цариграду и Св. Гори; пропутовао сам Влашку од Турне Северина до Јаша; 1872. год у септембру био само у Русији, у Одеси и Херзону; био сам у Бугарској, у Свиштову, Рушчуку, Софији и ма настиру Рилу“.

Пок. Филарет био је један од интелигентнијих српских калуђера, поноситога држања, увек трезвен (пиће је слабо пио, у томе је врло умерен био), служио је св. службу у цркви лепо и достојанствено и певао је црквене песме одлично.

Године 1903. у јулу месецу, на прослави стогодишњице старе неготинске цркве, произведен је за архимандрита, и онда је у цркви држао говор на стих: „Господе, ко је сагрешио, ја или родитељи моји“ (стихира о слепом), у коме је говору чинио доста осетну алузију на оне, за које је мислио, да су гато- | лико дуго заборавили и запоставили били.

о

5

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

СТРАНА 41.

Године 1905., марта 15. славио је скромно у манастиру Вратни четрдесетогодишњицу калуђерскога живота и свештеничке службе. Те исте године Њ. В. Краљ одликовао га је орденом Св. Саве ТУ реда.

Захваљујући нашој администрацији Филарет је тек јуна 1900. год. ступио формално у српско поданство.

Манастир Вратна, у коме је покојник живео двадесет година, удаљен је од Дунава 20 км, а од Јабуковца 8 км. и лежи у романтичноме пределу, чија природна лепота и дивљина привлачи свакога лета многе путнике. Манастирско имање није теко сиромашно, али ипак Филарет, или због слабости, или пак због тога, што је држао да је запостављен, није могао показати какав интензивнији рад на побољшању економије, и у исто време и свога начина живота.

Као човек, који је целога свога века друговао с књигом, који је редовно пратио развитак српске књижевности и журналистике, оснује себи 1899. год. код Српске Књижевне Задруге књижевни фонд под именом „Фонд Филарета Петровића“ и то ће му поред неколико редака и онога што је публиковао и написао бити трајан споменик. Сећам се његових речи: „Дијете, све је пролазно, а оно што напишеш, надживеће те, живеће после тебе дуго и дуго.“

Одавно је отац Филарет добио ману у плућима, а у последње време је и под теретом својих година почео озбиљно побољевати, и та га је болест и у гроб свалила.

Пок. архимандрит Филарет сахрањен је иза олтара цркве манастира Вратне.

5. јануара 1909. год. Јабуковац Према покојниковим забелешкама,

Ник. Ст. Казимировић,

свештеник јабуковачки

2

5

+ Милош Јоксимовић (1861—1909.)

Милош Јоксимовић родио се у Лозници 1861. год. Отац му се звао Милан, а мати Ружица. Отац му је родом из села Жаркова, од угледне фамилије Јоксимовића, али је још дететом напустио село и отишао у Београд, где је свршио правни факултет. После је био судија у неколико места у Србији. Умро је као велики судија у Врању 1878. год. |

Милош, син пок. Милана, учио је основну | школу у Лозници, где му је отац био судија, | затим му се отац премести са службом у Ја- |

годину, где је Милош свршио нижу гимназију. Вишу гимназију свршио је у Београду, и по том ступио на правни факултет Велике !Пколе, који је, с врло добрим успехом, свршио 1885. год. У другој половини исте године постављен је за писара пожаревачкога првостепенога суда, а служио је као писар још у Трговачком и Касационом Суду, из кога је суда унапређен за секретара крагујевачког првостепенога суда. 1891. г. унапређен је за иследног судију среза беличког. На ову нову дужност није хтео отићи,