Službeni list Srpske književne zadruge
СТРАНА 94.
Српски СЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
БРОЈ 9,
шали, роман Јосипа Козарца, с предговором о писцу од г. Бранка Дрекслера; 5. Крштичкг студије др. ЈБ. Недића, у редакцији г. Павла Поповића; 6. Кармен и Коломба, приповетке П. Меримеа, у преводу г. M Грола; 7. Задовољство у животу од Џ. Лубока, у преводу г. Драгомира М. Јанковића.
3 Економскога одсека.
Састанак 14. маја 1910. год. — Извршен је прег лед благајнице за месец април.
4. Надзорнога одбора.
Састанак 14. маја 1910. год. — Извршен је преглед благајнице за месец април.
—4 50075
5
Реферати о понуђеним делима.
УП. Реферат г. др. Јов. Скерлића о „Напуљским шетњама“.
Прочитан на састанку књижевног одсека 29. марта 1910.
Напуљ с његове природне лепоте по трећи пут привлачи пажњу српских писаца. После Љубомира П. Ненадовића, у /Лисмима из Италије, пи Д-р Милана Јовановића, са књигом Горе-доле по Напуљу, дошао је иг. Милорад Павловић, са својим Папуљским шетшњама, које нуди за редовна издања Српске Књижевне Задруге.
Г. Павловић је неколико месеца пробавио у Напуљу, и утиске које је тада добио свео је сада у ову књигу. У целини, његове Напуљске Шешње чине добар утисак. Г. Павловић, у његовом окретном стилу, описује живописно и занимљиво. Његово добро расположење, праћено увек са неприкриваном шалом, прелази и на заинтересованог и задобивенога читаоца, и књига се, у већем делу свом, даје пријатно читати. И кад го1 писац не изиђе из живописности и шале, кад год своје причање подешава срећно са својим темпераментом и самим предметом, он даје сасвим добре стране; знатно је слабији када изиђе из свога тона, и упада у сентименталности и поетске рефлексије. Напуљске Шешње, писане речито, пуне су типова, призора, анегдота и сцена, и врло често подсећају на хучну, шарену и сликарски живописну напуљску улицу.
Књига Г. Павловића има и својих мана. Она је стално, а каткада и претерано речита, тако да читалац зажели каткада мирнија осећања и обичније речи. Писац међу своје личне утиске и опажања умеће, местимично и сувише (у почетку на пример), цитате из својих великих претходника у описивању Напуља, аи бедекерским податцима дато је више места но што се може учинити у једној књижевној
и уметничкој књизи. -
Цела књига је доста слабо компонована. Половину њену сачињава један једити састав, који без поглавља и прекида заузима више од 100 страна текста. Сав тај први део састављају
шест засебних предмета, који се лако могу заокруглити у главе: Напуљска улица, Наполитанац, Лазарони и Калаузи, Напуљски калуђери, Напуљска Галерија, Напуљска позоришта. — Други део књиге чине засебни застави: „Крв Св. Јануара“, „Карафе“, „Херкуланум“, „Сиренски дворац“, „Везув“, „Црни Гост“, „Амфитеатар“ и „Море“. Од тих састава, неки, где се писац ограничава на описе и на спољне утиске, као „Крв Св. Јануара“, „Херкуланум“ и „Везув“, и ако стоје испод описа самога Напуља у првом делу књиге, имају вредности и заслужују да се штампају. Остале ствари нису путописи и немају праве везе са предметом књиге. Г. Павловић или поетизује римску прошлост, у више мање песничким евокацијама (Црн гост, Амфитеатар) или, као Павле Хајзе, романтички развија старе талијанске легенде или епизоде из кроника (Карафе, Сиренски дворац), или чине простране поетске рефлексије, у општим књижевним местима (Море). И колико Г. Павловић има дара за течно и ведро причање добро уочених, занимљивих, најчешће комичних објеката спољњега света, у толико стално подбацује када хоће да постиже велике књижевне ефекте и када се расплине у сањарије и у рефлексије.
Књига Г. Павловића, у главноме, лепо је написана; има сграница којесу иврло добре, и по свој прилици су најбоље што је Г. Павловић икада написао (поређење севернога и јужног мора, стр. 38; вече у Напуљу, стр. 63: напуљско позориште, стр. 105). Али, нарочито у сентиментално-рефлексивним деловима има стилских неједнакости и слабости, као што се у целом тексту, овде-онде, нађе и по које претеривање и грубост у изразу и речи. Параграфи су непразмерно дуги, али дају се лако делити и на мање.
У опште говорећи, Напуљске шетње Г. Милорада Павловића су дело живо, живописно писано, занимљиво и симпатично. Али онакво какво је у целини и без измене неби се могло штампати. Цео први део, белешке о самом Напуљу, које управо чине језгро књиге, ваљало