Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 90.

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 9.

ХУЦ годишња екупштина Српеке Књижевне Задруге

25. априпа 1910. године

ДРЖАНА У ДОМУ Српске КЊИЖЕВНЕ ЗАДРУГЕ.

Председник г. Стојан Новаковић отвара скупштину у 9!/4 часова. На захтев скупштине предлаже за секретаре скупштине: г-ђицу Ле: "посаву Бошковићеву, кл. наставницу Женске Гимназије, г. Михаила Ст. Ивковића, професора Богословије, и г. Милоша Зечевића, професора П Београд. Гимназије, а за потписнике записника скупштинскога г. Живана Живановића, државнога саветника, г. Стевана Ловчевића, директора гимназије у пензији, и г. Николу В. Лазића, професора Реалке.

Председник позива скупштину да саслуша извештаје о годишњем раду Задругину.

Тајник Задругин г. Драгутии Костић чита извештај о књижевноме раду Задругину, а затим благајник Задругин г. Хенрик Лилер извештај о управљању Задругом ш њеном шмовном стању и извештај надзорнога одбора Задругина.

Председник даје реч пријављеним говорницима Г. Гаврило Јовановић, професор, говориће о књижевном раду Задругину. Захваљује управи на преданоме раду, али има да стави неке напомене, нарочито као наставник, који упућује ученике да читају издања Задругина. Задругине су књиге несумњиво добре; али оно што је добро, може бити и боље. У послелњим издањима Задругиним дато је више маха „слободној уметности“, „слободноме моралу“. То је, истина, ново, модерно, свугде примљено, у сликарству, у скулптури, па и у књижевности, али Српска Књижевна Задруга није друштво за прометање новитета, него друштво које пробира, па, кад бира, треба да удеси с писцима да изоставе и ублаже нека драстичнија места, која су лепа с уметничке стране, али се косе са моралом. Гауци од Иве Ћипика, на пример, нису за свакога ђака, нарочито не за ученице, јер у њима има много „слободних“ места, која „изазивају“. То је

Скупштини су присуствовали ови задругари:

Добротвори: т.т. Драгутин Гођевац, адвокат. Драгутин Костић, професор. Душан Л. Ђокић, адвокат. Д-р Ђока Ј. Николић, лекар. Живан Живановић, члан Државног Савета. Живојин Ј. Јуришић, професор. Живојин П. Симић, директор у пензији. Јаша М. Продановић, министар. Јован Д. Јовановић, благајник Нар. Позоришта. Лазар Кнежевић, професор. Љубомир Ковачевић, министар у пензији. Мата Јовановић, управник Управе Фондова у пензији. Михаило Ст. Ивковић, професор. Никола В. Лазић професор. Срета Ј. Стојковић, директор у пензији. Стеван Н. Бабић, потпуковник у пензији. Стојан Новаковић, председник Министарскога- Савета на расположењу. Д-р Тихомиљ Р. Ђорђевић, стални доцент Универзитета. Хенрик Лилер, професор Војне Академије, i

отуда што је дело узето „из пера“. — Задруга и кад прима ново дело, још нештампано, треба да буде обазривија према читаоцима, од којих су већина ђаци. Најбоље би било, да Задруга штампа ствари већ штампане, ствари већ сварене и примљене, а рукописе само онда, ако су збиља пречишћени. Задруга јесте стаклена башта за још неоткривене ствари, али неи за сваку биљку. — Затим говорио издавању старијих писаца. О издању Драмашских списа Ј. С. Поповића има да учини ове напомене. Да је Ј. С. Поповић жив, он би прегледао своје рукописе, пребрао што је за живот и јавност, а не би објављивао сва, и она мртва, кеја су само документа за историју литературе. „Родољупци“ су добри, јер су још живи; али оно друго једва се дочитава и баца сенку на целокупну његову књижевничку слику. Треба удесити издање тако да се све може читати у сласт. За њега је Српска Књижевна Задруга ауторитет, „академија књижевне уметности и добрих књига“; што она изда, треба да је одабрано, написано најбољим језиком и стилом. Речи којих нема у народноме језику, у Вукову речнику и народним умотворинима, као нпр. наредни (у смислу онога што има да дође, место значења: готов, спреман), живаљ и др. не би требало да се нађу у Задругиним издањима. Моли књижевну редакцију Задругину да и та питања тангира, жели да се више води рачуна о књижевном укусу, о корекцији стила.

Г. Јован Н. Томић пристаје уз напомене г. Јовановића о штампању нових и издавању старијих писаца. Говори поводом Лаука Ћипикових. Тешко је говорити против таквих књижевника, али издања Задругина су под руком свих чланова породице: више и пре их читају деца него родитељи. Ако хоћемо да Задругина књига уђе у масу, да се рашири и у већем броју од 8000, онда моли управу, пошто је Српском Народу потребно и морално челичење, да заведе неку „цензуру“. Писац може своју

Оснивачи : тг. | аврило Јовановић, професор. Илија Н. Ђукановић, професор. Д-р Јован Скерлић, ванредни професор Универзитета. Јован Н. Томић, библиотекар Нар. Библиотеке: Лазар Ј. Обрадовић, виши учитељ у пензији. Лепосава Бошковићева, кл. учитељица Женске Гимназије. Милан Грол, професор. Милош Л. Зечевић, професор. Мирко М: Поповић, директор. Михаило Марковић, директор у пензији. Никодим Ј. Васић, пензионар. Петар Ј. Петровић, председник прв. трг. суда. Д-р Светозар М. Марковић, лекар. Стеван Ловчевић, директор у пензији.

Повереници: Лепосава Николићева, учитељица. Сава М. Николић, писар мин. финансија. Станиша С. Станишић, учитељ. Тадија Сретић из Вуковара. Тихомиљ Д. Младеденовић, матурант.