Službeni list Srpske književne zadruge

СТРАНА 96.

имају традиција. Ми смо, напротив, присталице те традиције, и желимо да је увек код нових нађемо. Али, свака традиција има своју добру | и своју рђаву страну. Кад једна нова генерација дође, она треба да искористи само ту добру страну, да њу развије и дода јој што ново, а све рђаво од старог одбаци. Тај случај није у пуноме смислу случај Најновијих у приповетци. Наша најновија приповетка, додуше, базира на старим традицијама: говори о нашим односима, употребљава наше градиво, има за подлогу српски ђоп 5еџ5, зна за меру, истинита је, права је, здрава је. Али, она зна и за рђаве стране традиција: не уме да пише, | не уме да компонује, не уме да пробере, да подреди, да нађе карактеристично у ситуацији, да „нађе иглу у навиљку сена“ како је говорио Брандес, да зна, једном речи, за нијансу. Она је, да само ово последње развијем, проста. | (Она све ствари, гледајући их, наравно, кроза се, види у просто, у две црте, у две боје, са два потеза, па било да описује материјалне ствари, или да улази у савести својих личности. Ко би по нашој приповетци судио о поколењима која су дошла, дошао би до погрешних закључака о њиховом менталитету, 0 њиховој психи, 0 њиховим намерама, о мислима које их занимају; дошао би до закључка да су наше душе „просте душе“ које знају само за јалов рад по универзитетским клубовима, за празне митинге, за политизирања најниже врсте, за кафански живот, за сентименталне љубави, и тако даље. Нико још није од њих кривица, сигурно, лежи у њиховој некомпликованој природи — нико још није од њих покушао да да нашу најновију савест, савест на- | шег човека из прве десетине Двадесетог Века: сложену, чудну, у исти мах и скептичну и пуну вере, апатичну и готову за напор своје врсте, наивну и циничну у исти мах и према приликама; ту сшоличну савест која је сад у чудном врењу, наше раздешене и предражене живце, жељу за повлачење у се, за посматрање самога себе још нам нико од њих није дао.

Та општа примедба која важи за целу нашу младу приповетку, изузев, каткада, Вељка Милићевића и Вељка Петровића, нарочито важи за роман Милутина М. Ускоковића. Она јој њену вредност неће да умањи, ни она ни још многе друге које ћемо поменути, јер, најзад, врло добрим књигама се увек има много да примети. Ви знате за ону Голдсмитову реч у. предговору Векфилдског Свештеника : „Књига | може бити занимљива са сила погрешака, а може бити врло досадна без иједне бесмисли- | це“. Једна од тих занимљивих књига са много погрешака јесу и „Дошљаци М. М. Уско- | KOBHha. -

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА

БРОЈ 4.

1

Већ сама историја романа показаће да је наша, горе постављена, општа примедба, врло тачна.

Милош Кремић, Ужичанин, песник и сиромах, дошао је, у Београд у школу. Из богате куће која је пропала, пун породичних традиција, са доста отменим ставом који имају сви коленовићи и горштаци, дошавши у Београд, Милош Кремић мора, мењајући се и моделирајући према средини, да се потуца од газдарице до газдарице, из једне кафанице до друге, од једне кондиције до друге, по канцеларијама и школи док, најзад, није дошао на права и постао један од главних сарадника престоничког листа /Лрепорода. Тај врло занимљиви моменат у животу Милоша Кремића, тај моменат прилагођавања и модификовања једнога ђака из унутрашњости кад дође у Београд, као исве оне жртве које поднесе његова снажна простота и самониклост, сви они видици који му се отворе и они који му се затворе тим доласком, и цео онај низ нових осећања и импресија које добије и онај који изгуби, — тај моменат, кажем, није рељефно приказан у роману, није нађен са нијансама, нити му је дато, по простору и иначе, одговарајуће место у роману. Отуда, ми Милоша Кремића, кога добро познајемо са чим је дошао, не знамо онаквог како га је Београд прерадио, и као с таквим ми улазимо у његову историју. А пегова историја није много компликована, али је изузев у'два три случаја, веома много симпатична. Укратко, ево је: Као сарадник редакције Глрепорода, једнога дана, требао је дада листу извештај о једној утопљеници која се је удавила „због несрећне љубави“. Дошав у кућу, а то је била једна од оних „партаја“ под чијим је заједничким кровом и сам становао, — дошав у ту кућу почео је да тражи податке O утопљеници,-и наишао и на — Зорку. Он је раније само знао, али није познавао. Зорка није, да окарактеришемо и ту другу главну личност из романа, ни ружна ни лепа, — више ружна него лепа, ни много паметна, ни млада, — она је доста старија од Милоша, — ни начитана, ни много интересантна, ни довољно духовита, ни богата, али, у онаквој каква је, Милош је нашао читав нов свет. Она га је почела —- знате већ те хипокористиконе — да зове Миле, а он њу Зора. Историја је почела одмах, и одмах је почела, ни њеном ни његовом кривицом, оним чиме се ни не свршава: њеним падом. Но, Хуан тиме није престао да воле своју Хуану, нити Хуана свога Хуана. После једне мале перипетије, њихова се љубав развија у пуноме знаку једне сентименталне! љубави. Цео дунавски крај уме да прича о њиховим састанцима: и чамац на обали дунавској,

•