Službeni list Srpske književne zadruge
БРОЈ 4. -
Ски свога јунака, био стално преокупиран њиме, 1, Ha Taj начин, концентришући све на Милоша
јао једну врсту Јећ-тотап-а и, скоро, једну врсту исповести; а исловест, свакако, мора бити доста досадна, ако се нема изванредно o талента. Сетите се, да ни Адолф Бенкамена Констана, ни Ре Ргоцпа 5 Оскара Вајлда, ни /лад Кнута Хамзуна, нису толико успели, да, каткада, не буду досадни. Треба имати много талента да би се један читалац могао, кроз триста страна, да задржи да му ви причате само о себи. Ускоковићев Милош Кремин толико прича о себи да, врло често, заборавља и на Зорку, а и да не говоримо о целом оном низу личности с којима је пошао на пут.
То је једна мана тога романа која би била, да је конзеквентно спроведена кроз цео роман, једна од особина његових; овако, пошто цео
првобитни материјал у првим главама не ка- |
зује да је он то мислио, она остаје мана која бије правце у склад, у главни нерв једнога ро-
мана. Тиме смо ми заишли у питање схватања |
главнога јунака и, у исто време, и на његов сентиментални УМеНапзскаципе. Као и у свима старијим романима са сентименталним историјама, и у ЛДошљацима има као и у Крашевскога /Лесник п Свет, какав Густав, или Соња, или Хања, око кога се, ил: око које се, све окреће; све су остале личности само трабанти око сунца главног јунака. Тај Густав, у 20шљацима Милош, он је центар око кога се
све окреће и због кога све постоји. Он је, .
обично, песник, сентименталан, сиромашан, та-
лентован и убијен животом. Њега свугде газе, |
њега нико не разуме, њега ниподаштавају и не дају му место у друштву које би он требао да има. Међутим, он је тај који треба да води, да се чује и слуша. Из те непедударности између онога што он мисли о себи и онога што се мисли о њему, он, затворивши се са девет брава у своју кулу снова, ствара свој песимистично-сентиментални поглед на свет који нама сада изгледа и сувише старински. Милош Кре_мић, да њега сад уведемо у то схватање; није у пуном смислу такав Густав; он је нешто препорођени Густав. То је Густав који је дуго живео с нама, видео како ствари изгледају, почео да их ствара заједно с нама, али се још никако не може да ослободи своје старе позе. Он иде истом циљу коме и ми, али су му срества још увек тако срачуната да не изгледају наша. Кроз цео се роман Милош Кремић бори да каже да он није исто што и Драгутин Ран-
ковић, Богдан Васић, уредник Стајић, и други, |
да нам, на крају; покаже да је и он од истог меса од кога и они. И, тако схваћен, Милош Кремић је веома интересантан и добро израђен, али ми никако не мислимо да га је писац
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
а Зорку -— много више Милоша но Зорку, = | ред са свима осталим личностима,
НННП i _
СТРАНА 89.
тако хтео да схвати. Напротив доводећи га с последњим главама у роману, у један исти он још непрестано мисли да је Милош какав грађанин Платонове Републике.
Ускоковићев метод и његови. „проседе-и“, да и о томе, по обећању, проговоримо, каси извесне баналности у стилу, такође изазивају критику. Само, да одмах кажемо, та се кри“ тика не односи на цео роман, јер он има врло добро израђених пасажа, већ само на извесне његове делове; Пре свега, Милутин Ускоковић, и ако није по методу реалиста, ипак носи једну особину рђавих реалиста : он препричава тачно, не одабирајући и не подређујући чињенице. Нарочито су, у томе погледу, карактеристилне све оне главе у којима су изнесена љубавна писма Милошева и, нарочито, Зоркина. Ускоковић је ту, мислећи да није уметниково да ишта мења и да ишта одабира, дао пасаже које веома много банализирају цео роман. На страну оно: „Лаку ноћ, лоло...“, „Ти си већ пред Богом моја жена, а тада ћеш бити и пред људима. ..“, „Мој драги Миле, моја радости, срећо и утехо, мој Еро врло вољени. . “на страну, кажем, то, али како је могао, како је знао да употреби баналност ове врсте: „За вечерас: спавај слатко, сањај и мисли да сам у
твоме наручју... Испод писма је стајало нацртано :
а
пољубац
и тако даље. Мене чуди да Ускоковић, који има тако много талента, не увиђа да баналности такве врсте веома много уде једноме делу; чуди ме још и више и стога што, на другим странама романа, има запажања која казују да он може да осети дискретне ствари, а највише стога што су, бар по приказу на првим странама романа, "Милош и Зорка, два дискретна створења од којих би баналности требале да буду врло далеко. — Кад смо већ на баналностима из саме историје, треба поменути и неке стилске баналности којих би се Ускоковић требао да ослободи. Такве су, на пример, ове: „звезда на пољу наше драме“, „живи сведок његове љубави“, „шта нас се тиче претња, кад нам љубав нуди зелену оазу, где жуборе бистри извори...“, „додирујући чирове наше осетљивости“, „открити читаву скалу. пољубаца“, „балсам живота“, „васиона наших снова и жеља“, „остварење свих заносних слика“; треба, такође, поменути и ове примере сумњивога стила: „тренутак дизања завесе са свог срца“, „горак грч старости“, „моје је срце постало једна велика крпа, искидана ветровима живота“, и тако даље.
Ускоковић би требао, као што рекох, да се ослободи, да тиме пређемо на лепе стране ро-