Službeni list Srpske književne zadruge
ве
- __БРОЈ 4. |· разорених огњишта полетају у свет, али је само | летимично третиран. Та се борба одиграва код · Милоша у сумраку оне скривене полусвести, о којој модерна психологија тако много води ра-
· цуна, и из које се тумачи све оно што је изван · човека и испод човека. Из те полусвести је · потекла и Милошева одлука, да без скрупула напише онаки крај својој драми, и да тако _ рећи издиктира своју и Зоркину катастрофу. То је махинација сфинге која у интересу стварности немилостиво рекрутира нова поколења. Девојка од тридесет година, мршава као канарица и са полуразвијеним грудма, то, на_ равно, није живот; то је драма у једном, највише у три чина, и ништа више. Зоркина пропаст је, по формули живота, елеменат Милошеве егзистенције; и кад је Милош нагао, да у љубави, нежности и доброти изгуби равнонотежу стварности, сфинга је страсти и велике мисли добро дело и себично повлачење тако лудо склупчала, да је сурови живот тргао мач и брутално пресекао замршај једне велике љубави, која се, од кад је света и века, обично смрћу плаћала.
М. М. Ускоковић, као писац Дошљака, имао је на уму и у срцу грубо специјално незадовољство, али се у писању отео уметник над писцем, и мисли његове се зариле у рапсодију једне необично нежне, слатке и велике љубави. Зашао је у метафизику судбине, и од бола и греха стварног живота испевао уметничку армонију вечитих осећаја.
Кад узмемо да је студенткиња Љубица само декорација новог Београда као универзитетске вароши, да Васића најјаче карактеришу ноге, дуге и суве као шестар, да је Драгутин тако рећи немушти додатак романа, да је Госпа-Селена неки недоследан тиранин, пред чијим носом се збивао и збио ЈЉубичин ситан и Зоркин крупан грех онла у роману има само два лица, и има само једна љубав и једна радња. У томе лежи слаба страна романа као таковог, али у томе је јака страна пишчеве уметности као такове. Милош и Зорка су идејалисте модерног времена, дакле идејалисте без смелости, стално у страхуи са немирном савешћу; ипак је њихова љубав, ако и по размерама не већа, а оно по лепоти лепша и од љубави Адолфа Бенжамена Констана. Има у њиховој љубави једна деликатна патетичност, која грешном одношају спасава достојанство; и има једна нежна и отмена сласт, какву може дати само љубав песника и девојке, мршаве као канарице и полуразвије-
них груди. Тиме се поправља инконгруенција |
идејала и предмета, и кроз све кризе спасава се љубав сама собом. У највеће моменте љубави уноси писац најчовечанскије ограничености, али уметничким балансирањем страсти одр-
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
СТРАНА 41.
жава чист и интактан осећај до крајње могуће границе. — Композиције сцена и гестова носе неку пенушаву лирику, а речи су као златна паучина између осећајних финеса велике љубавне среће. У речима Милоша и Зорке нема ни труни реторике, шта више, оне су монотоне и пуне понављања, али у сугестивној њиховој топлоти и мекоти ври од латентних песама Сам писац говори стилом неке нервозне епиграматике, и пуним нечег опорог и нераствореног, што умиљатост и благост несрећне љубави само потенцира.
(Осим те велике љубави у роману ништа друго није дато, али она је дата сва. Песнички. Не широко, него дубоко и до бола искрено. — Од проблема, који прате сваку велику љубав, најлепше, тако рећи с голом истином скициран је проблем: дати се и сачувати се у еротици. Колебање Милошево је дуго и тешко, задржавана перипетија слома, јер Милош је и дошљак и песник, и као такав и занесен и лак, и жељан и жедан, и мучен и искушаван; кореном у земљи а душом у небу, он условљава трагедију уопште и као испод грешне љубави честитих људи. — Па онда проблем о љубави и браку, питање о немању компромиса између љубави младости и љубави из које брак потиче. Зашто се ти, привидно условни појмови, управо искључујуг Жени су брак и љубав нераздвојни, она у љубави без брака увек осећа грех; човек у љубави без брака гледа једну лепу манифестацију младости, на коју она има права. Милоша интересује еротика, Зорку интересује брак; она у часовима среће заборавља на будућност, њега пак нагон одржавања и напредовања крши и у најлуђем заносу; она је девојка од тридесет година и може рескирати да своме ја учини крај, он има двадесетчетир године и не може да раскрсти са јасним потребама личног свог живота; она осећа само релативни, историјски проблем и повремене животне императиве, а он осећа апсолутни проблем човека који. стоји ван друштва и времена; најзад, она верује у живот који преживљује, а он једним животом живи, а другоме се нада.
Задња глава романа, резоновање сатрвеног Милоша о судбини дошљака, није органски везана за претходне догађаје. Али је зато мислено интерпретирање Милошево о својој новој вољи за рад, за рад без илузија, како он вели, логична напомена пишчева, да се по цену смрти једног ситног живота регенерира снага једног јаког живота, и да је крах стадијум очишћења и васкресење оних одабраних, за које су други лако и вољно страдали па и у гроб легли.
(О средини романа не могу говорити, али на завршетку хоћу још да запитам, зашто M. М. Ускоковић, који осећа као мимоза и умаче
=