Sobranіe raznыhъ nravoučitelnыhъ veщeй : vъ polzu i uveselenїe Dosіөeemъ Obradovičemъ

Ударенія овога плачевнога стиха раздираху чувствигаелно Фонрозино срце. О Боже мой ! рече онЪ у себн : каква то мора бишя нѣйзина жалостЪ, коя ю у самимЪ горкимЪ сузами чини наодити утѣху и сладостЪ. О каква би сладоєтЪ била то утѣшити[ са слаѢїомЪ каквомЪ надеждомЪ едва се онЪ и усуѣиваше своимЪ желаніямъ ласкати. БоеѢисе да з не уплати акосе напрасно и неразсудно преда нестерпѣливости коя га мучаше да з изЪ близа види: за то у ови први пушЪ задоволисе и се тимЪ іцо го з могао само чуши. Сутра данЪ, нзиѣе са овцами и наместисе у подножію едне пеѣине коя му з у гочерани данЪ возопіглашавала звукомЪ оногЪ умилителнога гласа. Време з садЪ напоменути овде да млади Фонрозе сЪ еднимЪ прекраснимЪ образа и свега тѣла видомЪ соединяваше све дарове наука, кое благородна младежЪ у Італїк нипоіцо непренебрегава. ОнЪ свираше ФлуромЪ како исти Везуци одЪ коега з онЪ у шоме лекціе примао, и кои у то доба у цѣлой Еуропи на гласу бяше. Адслааида веѣь а била дошла на свое обично мѣсто: но са свимЪ у дубока и печална замышлѣнїя погружена, иоіце не бяше дала свой гласѣ чутн-,»