Sokolski godišnjak

86

зам и данас још влада н. пр. између Бавараца н Пруса. И тн антагонизми и неће тако брзо престати; али је једно начело ипак над свима превладало а то 'је потреба народнога и државнога јединства. То је оно што би се морало и јкод нас уважити. Треба да се доведемо свн Срби и Хрвати у свест, да смо и онаКо врло мали народи, да овако неможемо остати, да неима апсолутно никакових такових непремостивих запрека, поради којнх се не би могли нацнонално посве претопити у једно. И да то потоње мора бити ако хоћемо у опште да узч}шамо нашу егзистенцију. Сва државна правна и верска питања јесу и остаће уважена вредне чнњенице, с којима нмамо рачзшати алн св: то је споредно према оном врховном начелу, да имамо постати један народ. О имену ни не говорим ; нека се сватко зове како се хоће, главно је само да се осећа за исто што и други. С тсга јасно и гласно исповедам, штсгсам већ и толико пута }шинио, да се неможе управо ништа догодиги, што би потресло овим мојим увјерењем. Срби или Хрватн, пе један, или нека странка, него управо сви могу ме исмнјати, могу један другоме учинити и бог зна какових и крвних неприЈатељства, и онда ћу још казати : истина с овом reнерацијом неда се ништа ураднти, али још нећу престатн вјеровати у здрав разум и боље схваћање будућих генерација. Ево то је моје увјерење с' лиегам у гроб. А питате ме браћо, да ли је Соколство томе схваћању штогод допринело ? На томе не треба друго да одговорпм, него само да потсетнм на оне моменте, као што је био долазак хрватских сокола у Београд и Ниш 1910. год. И опет онај српских сокола у Загреб на II хрватски Свесоколски Слет 1911. Не знам да ли су се баш свн Срби спремали да Хрвате онако срдачно и братски поздраве, иу лепши дочск и примитак ннје могао бнти заиста. А што се тиче примитка Срба у Загребу, и предобро ми је познато са каковим потешкоћама смо се морали, борити, да запречимо бар демонстрацнје пак ? Реалнзирана слога и љубав у вндљивој импозантној соколској масн морала је сваког протнвннка исте разоружатн н пачс га