Spomenica Beogradske trgovačke omladine 1880-1930

40

са Саве и Мале пијаце, то је у Београду била некаква особена раса људи и трговаца, сасвим различна од људи и трговаца по другим крајевима Београда. Најслађе ми је о њима забележити да је махом то онда (1870) био чист чистити Србин од Босне и Херцеговине. Речи, реченице, пословице, шале, фигуре, нагласци, изговори све испуњено некаквом милом топлином. Незнам како би згодније све те људе назвао до једним поштеним братством. И старо и младо, и мало и велико, и газда и слуга све је то било запојено једним духом духом братства, предусретљивости, вере, поштења, а у исти мах духом особите вредноће, чувања и штедње». М. Ј. Маленић даје слично сведочанство: »Све су то људи, са каквим се сретамо само у Америци. Без изузетка они се подигоше од ничега до уважења; имовину своју, често врло знатну, стекоше јединственом трговачком честношћу, поштеном зарадом, која им је стекла још и толико поверења, да су им свуда магазе и касе отваране, ако им се у трговини указала потреба за кредитом. Међу собом су као браћа: од утакмице нису зазирали. Ако је ко успео да придобије коЈу муштерију, да повољно прода свој еспап, да се користи каквом куповином, да веже какав повољан закључак, о томе се говорило са признањем, са поштовањем. Ту не беше зависти, злобе; напротив, сваки је једва чекао прилику да се и са својим успехом похвали. У чаршији не би било места ономе, коме нису вољно стављене на расположење паре, само ако их је потражио. Узимало се, враћало се у четири ока. Ако је ко пострадао, он се и сам уклонио из чаршије. Често и из друштва. Задржао је име поштена човека чак и као сиромах. Претерано частољубље угасило је многима пре времена живот. На потпору свога ближњега, на јавну милостињу човек еснафског трговачког реда никад није апеловао. Буне, преврати, бомбардовање, све то није смело да нашкоди добром гласу чаршије». Данашња београдска чаршија у многоме не личи на стару. Променила се, заједно са Београдом, са животом. Место негдашњих Грка , Цинцара и Турака у трговини су превагнули Срби. Грци и Цинцари претопили су се у Србе у толикој мери да данашњи потомци старих београдских Грка и Цинцара једва знају нешто грчког језика. Турке су у Београду већ одавно друмови пожељели, колико да се и пророчанство народне песме испуни. Београд је данас европска варош, престоница уједињене, велике и моћне краљевине. Кад би његови стари устали из гроба обрадовали би се не свом ускрснућу, већ напретку Београда, напретку коме данашња чаршија са целокупним становништвом без

разлике сталежа, пола и вероисповести даје све што може дати. Радовали би се ускрсли стари јер би увидели да им наде нису промашене, да су се имали рашта трудити и борити у своје време. Београд, успркос свему, греди циљевима којима га је предестинирала воља и вредност расе, његов географски положај и његов политички значај.

XIV ДОБА КАРАЂОРЂЕВИЋА ПЕТРА И АЛЕКСАНДРА (од 1903 до данас) Благодарећи мудрој управи краља Петра, његовим паметним настојањима и народном самопрегорењу и елану за време владе Петра Ослободиоца постигнута су два грандиозна успеха, од којих је један економски, а други национални. Царинским ратом са Аустро-Угарском Србија се ослободила економске зависности према Аустро-Угарској, ратовима са Турцима и учешћем у Светском рату она је извршила ослобођење и уједињење свих Јужних Словена. Откад постоји српски народ, v његовој историји нису постигнути већи успеси. И прве године владавине краља Петра окарактерисане су искључивим господарством АустроУгарске над српским тржиштем. Ми смо морали у Аустро-Угарску скоро све извозити, и из ње увозити скоро све што нам је требало. Карактер извоза и увоза остао је исти као и раније, само што су се у погледу извоза стоке у Аустро-Угарску извршиле извесне промене у њеном квалитету. Иако се број грла извезених из Србије почео смањивати, почело се добијати на тежини и квалитету стоке, нарочито свиња. Овај је извоз Аустро-Угарска често чак и неправилно забрањивала на основу ветеринарне конвенције закључене између ње и Србије б маја 1881 у Бечу, затим друге конвенције закључене 9 августа 1892. Аустро-Угарска је на основу ових конвенција, попуштајући захтевима својих аграраца, чешће забрањивала увоз стоке из Србије, чак и онда кад она није била болесна, што је Србију доводило у тежак економски положај, у толико пре што себи није била прокрчила путеве за друга европска сточна тржишта. Да би овом злу доскочила, Србија је 1906 год. морала правце своје трговинске политике окренути на другу страну, да би постала самостална према Аустро-Угарској, која ју је, уосталом, на то бесвесно и нагнала. Све до тог времена Србија није могла имати своју независну трговинску политику, до 1878 стога што је била вазална према Турској, а од 1881-1906 стога што је тајном конвенцијом са Аустро-Угарском економски била сва потчињена своме опасном северном суседу. Да се овде на трговинској политици Србије детаљније задржимо.