Spomenica o proslavi desetogodišnjice Prosvjete

пол

шири писменост у народу, а дозволите ми да рекнем да писменост само онда вриједи, кад се може човјек и научити нечему. То је ициљ ширења писмености. На томе треба, радити; истина је да то није лака ствар. Ми имамо доктора Батута који се тиме бави п врло лијепе ствари пише. Немамо много популарно написаних књига. Данас у цијеломе свијету влада мишљење да се мора обавјештавати народ. Ми можемо и почели смо да дижемо материЈалну културу у народу. То за сада ради друштво за чување народног здравља. Ако је н. пр. кућа неокречена ми гледамо да упутимо домаћице, шта треба да раде. Уз то их поучавамо свему, што је најпотребније.

Ми смо покупили по Србији збирку хљебова, па смо видјели да наш народ нема добрих хљебова. Добро је рекао један доктор, да ће се у Србији ономе подићи споменик који подигне народ с пода у кревет, који му дадне добар хљеб у руке. Тако смо ми почели да учимо сељаке како се мијеси хљеб. Узимали смо добре домаћице и њих учили. Послије смо ширили тај програм, те смо почели да учимо писмености дјевојке које су већ на удају. Тако смо поставили поред љекара и домаћице и учитеља, који за два мјесеца толико успјеха постигне да дјевојке знају читати п писати. То је уређено на дванаест мјеста. Да не би настава и рад учитељев сметао другим пословима, уређено је дасе у школи за домаћице најприје научи мијесити хљеб, а послије се продужује тај курс даље за писменост. Ја сам мишљења да треба оснивати п курсеве, не само за мушке него п за женске п да се помешају са практичним стварима (н. пр. кувати сапун). Кад су сељаци видјели да не морају куповати сапуна, онда су долазили сами и доносили материјал да им кувамо сапун. Послије смо направили заједничку кречану, која је бпла врло јефтина, давали смо га спромашном народу и бесплатно. Те и сличне ствари морају се организовати боље. Ми смо имали једне године и путујуће љекаре. Држава је у ту циљ дала и 5000 динара помоћи. Лекар је ишао држао предавања. На том пољу могу да раде и друга наша културна друштва п установе. Кад се тај рад буде боље организовао, онда ће се и код осталих наћи доста материјалне и моралне потпоре и успјех ће бити осигуран. Добар почетак је п ова наша данашња конференција. Желим јој најбољи успјех и напредак у тешкој акцији, (Пљесак). Живио.

Предсједник г. Стојан Новаковић: Има ријеч г. Мито Пушибрк, уредник „Орпске Зоре“.

ГТ. Мито Пушибрк: Поштовани зборе! Ако ико а оно ми Срби са Приморја с највећим одушевљењем поздрављамо разлагање г. референта дра Влада Ћоровића ч говор уваженог предсједника Културне Лиге из Србије г. Саве Урошевића, који се ипак потпуно слажу у једном, да нам је пријека потреба сузбијати најбрижније неписменост у народу. Ми на Приморју морамо да се боримо са неписменошћу као мало којп други крај. Сувишно је да набрајам статистичке податке п недостатке школа на Приморју па ћу навести само толико, да има крајева на приморју, у којима на 5000 хиљада Срба долази једна једита школа. У таквом крају тешко је пшта започети у смислу народног просвјећивања и привредног придизања. А да томе доскочимо, морамо имати центар и треба један човјек који ће повести ствар на боље. У тим крајевима сматра се школа као неки терет. А разлог је томе, јер се дјеца одузимају од посла и шаљу у школу више пута и предалеко, а друго што дјеца иза поласка школе од шест година убрзо све побораве и постану неписмена. То нам је доказ да данашње школе не одговарају правом задатку. Ми смо приморани да употпуњавамо оно, што школа не допуни а то нам је тим већма отешчано, јер су наше школе анационалне (ненародне), па ни најбоља воља наставника не може ништа учинити. Ви сте сретни у Босни пи Херцеговини, јер имате Српске школе, а ми у Далмацији смо и у том врло слаби. Имадемо свега четири Српске школе п то у Котору, Дубровнику, Задру пи Шибенику, а ни ове немају права јавности. Наша дјеца морају иза свршене школе ићи у државне школе да докажу способност. Наведох ово за то, јер господа предговорници рекоше, да би отешчавале рад на народном просвјећивању и разне покрајинске потребе и да се не би знало, за који крај што пристаје. Баш за то, што би наше школе требале имати јединствену подлогу и одгајати у народном духу, држим да би и ми морали то исто удесити пи у народном просвјећивању, те у том духу популарна издања приредити заједнички. Како знате Матице Српеке п остале наше књижевне установе имају много књига, а те књиге пропадају, јер је премало писмених