Spomenica o proslavi desetogodišnjice Prosvjete

мо“ (и-пи ни ДИ

— од —

лијепих мисли, пало је добрих идеја, али мислим да ћемо моћи проблем друштвеног про свјећивања много боље ријешити, кад се будемо за дискусију спремили, кад се буду појединци спремили да обраде не само два питања, као овом приликом, него по могућности да обухвате цио проблем и да израде предавања као подлоге за расправу. А за то се мора израдити смишљен програм и напред објавити, морају се позвати сви који имају спрему да судјелују у овакој расправи. Тек ће се тако доћи до правих резултата и до успјеха.

Препоручујући поменуте резолуције, завршујем. (Живио!).

Предсједник г. Стојан Новаковић: Има ријеч г. Душан Кецмановић.

Т. Душан Кецмановић: Господо! Ја сам слободан, да на наводе гтосподе предговорника, у ствари народног просвјећивања, на темељу стеченог искуства речем неколико ријечи. Народно је просвјећивање врло тешка ствар, које наилази на силне запреке, нарочито код нас у Босни, гдје је народ дуго живио у ропству, које је у нашем тежаку створило силно неповјерење према свакоме. То неповјерење из масе врло је тешко избити, Али ко позна живот нашега тежака, његове прилике у којима он живи п крећесе, ко осјећа душом народном, тога мора дубоко да заболе све те незгоде, да постане фанатик и да срља преко свију опасности п запрјека у раду за народно добро и његов непредак. Баш код “нас у Босни мора се радити на народном просвјећивању највише, тим прије, што имадемо 87:/, 9) тежака, који је скоро сав неписмен и у свему много заостао. Ако желимо народ освијестити, морамо се бацити у његову средину и почети у њој радити, и ја држим да ћемо тим сптним радом створити велику народну будућност, а бавећи се „крупним политичким пословима“, ми цијепамо и слабимо нашу народну снагу и тим постизавамо скоро никакове или врло ситне успјехе, који маси скоро никакове или врло слабе користи доносе. Масу треба добро познати и имати љубави према њој, па ћемо стим већ стећи довољно воље и разлога за рад. Са радом на народном просвјећивању ми не смијемо оклијевати нити чекати, већ одмах почети, а успоредо с тим може се припремати терен и стварати програм за такав рад у ширем смислу.

Држим, да би требало већу пажњу положити јачем националном одгоју наше младежи у основним школама, нарочито развијању љубави према ближњем. Ово би исто имало важити и за средње школе, а тим бп већ самим наравно добили много национално свјеснију академску омладину, са јачом љубави према народу п бољом вољом за рад у маст.

Господин др. Ћоровић рекао је, да би било нужно чим прије оснивати књижнице. То је свакако врло потребно, али прије тога држим, да би много нужније, прече пл лакше било, што више добрих књига разбацати у народ и то нипошто за бадава, већ за паре.

Познајем свештеника, који је растурио у народ преко 2500 разних књига. У тој парохији, у току рада од 14 тодина, отворене су двије српске школе, подигнуте двије нове цркве, а двије поправљене, основане три српске земљорадничке задруге, српска народна књижница, и т. д. Народ у тој парохији отпочео је и довршио је градњу нове школске зграде за пет до шест мјесеци, док у другим крајевима ва тако шта треба много више времена. Баш сам ове године видио, гдје се у једној парохији школа почела зидати још 1909, па је тек у овој годипи под кров стављена. Дакле живом ријечи, књигом и новинама треба у народу пробудити свијест, па ће он сам почети радити за своје добро и свој напредак.

Ја сам се особно увјерио, да наш тежак радо књигу чита и то не само пјесме већ и поучне ствари. Кад је неких година Српска Матица из Новог Сада издавала календар са пет књига за народ, ја сам те књиге протурао у масу, па сам се наравно послије интересирао, да ли људи купљене књиге и читају. Баш сам једнога од тих питао, да ли је прочитао живот св. Саве од Јована Вучковића, па када сам са тежаком дошао у разговор о садржини те књиге, он ме управо довео у неприлику, јер је књигу чешћим читањем скоро на памет научио.

Кад се у једној парохији оснивала народна књисжница, упутим једног тежака, да из исте затражи књига ва читање, рекавши му, да може добити и лијепих народних пјесама, на што ми он рече, да пјесама не треба, већ да би желио шта поучно да прочита.

Са протурањем књига у масу истина у почетку иде врло тешко. Баш ћу да наведем један случај о том, Један свештеник понуди тежаку три свеске „Мала народна