Spomenica o proslavi desetogodišnjice Prosvjete

== Де —

чаних средстава, што не стоји на располагању. Може бити да би се овдје у Босни и Херцеговини нешто слично могло створити, пи хоћу да споменем да би средства за почетак био Карађорђевићев фонд, који износи по милиона круна. Он је намјењен овим крајевима и ради се већ много година да се овај фонд ослободи од оних верига, у које је пао, јер са тестаментом има неких потешкоћа. Може Зити да ће успјети да се дође до тих средстава, и да се од тота створи један народни универзитет овдје или опдје. То је само онако споменуто овдје. Међутим овдје је п секретар Матице Српске, па нека види да се одавде рефлектира на тај фонд. До данас Српска Матица није готово ништа урадила да га ослободи. Знам што је радила а то није доста енергично па је било све без успјеха. Сад имамо у Матици нову управу и ту је г. секретар др. Тихомир Остојић, па се надамо да ће се он заузети, да се тај фонд пренесе овамо, и да се дају од тога фонда штипендије синовима ових земаља.

То сам укратко споменуо, а сад ћу нешто рећи о књижницама.

Господин референт је своме реферату дао наслов „О градским књижницама“ а говорио је и о сеоским. Ја мислим да су сеоске библиотеке важније него градске. У Краљевини Србији Културна Лига потпомаже развој сеоских књижница. Она је израдила у тим стварима већи детаље, па би добро било да се ти надопуне и да пређу у друге крајеве н. пр. у Босну и Херцеговину. Да би се то могло у Босни пи Херцеговини лакше постићи доказ је тому то, што Културна Лига има у Босни п Херцеговини већ друштво Просвјету, које ради на тому. У колико средства не допуштају, требао би Велики Просвјетни Савјет да се ангажује за тај посао и да настоји да се библиотеке оснивају. Нарочито је господин референт споменуо Француску гдје општине саме подижу библиотеке и помажу од приреза. Ми то не можемо овдје тражити, јер су Српске општине у врло маломе броју, а и политичке власти у тим стварима сметају. Ми никако не би могли овај рад провести на основу политичких општина. Ништа не би остало него да рад узму црквене општине на се заједно са Просвјетом. Могло би се теко удесити да Епархијски Савјети издају налоге свима општинама да учествују у томе послу, да би омогућиле оснивање библиотека. Није тешко лијепу идеју изнијети али је тешко извршити, те успјехе постићи. Није доста казати треба ово или оно, него треба наћи практична начина извођења. Године 1868. добили су Срби у Војводини аутономију. Данас кад је та аутономија суспендирана остао је закон од 68 године, и на томе се није ништа урадило, већ је тај закон остао на папиру. То је исто кад би ми сада ријешили како треба оснивати, и на том остало. Тако су радили и у Војводини. Књиге су купили, набавили ормаре, затворили књиге у ормаре и тако стоји и дан данас. Можда има само једна једина библиотека која ради, а остале књиге стоје негдје запрашене и никоме се не дијеле. За што се није успјелог За то што црквени одбор поред осталих послова не може да се тим бави. Предсједник има својих приватних послова, свештеник има своју дужност а учитељ своју, те није чудо да је рад на библиотекама сасвим заспао. Не велим да није било људи, који су с почетка одушевљено прихватили рад на књижницама, али кад је дошло до најмањих потешкоћа, они су малаксали и тако је рад престао. Кад се је прије 16 година овдје живљи рад покренуо, и кад се већа брига посветила, да се уреде прилике црквено-школеких општина, онда се и на то помашљало, да црквено школске општине воде бригу о народним библиотекама по варошима и селима. Доцније не знам да ли је ушло у праксу то. Ја мислим да би требао тај посао да прихвате црквено-школске општине, баш за то што је то културни посао да га црквено-школске општине извршују. За то би било нужно да Велики Просвјетни Савјет води бригу о томе и да на то помишља, Главно је то, ко ће библиотеку водити, ко ће јој одређивати часове и дане, и дијелити књиге. Лако је купити ормаре и књиге, али је потешкоћа у томе, да те књиге иду на читање. Али ко ће давати књиге, ко ће примати, ко ли водити бригу о томе, колико је књига издано да се књиге у најкраћем времену не развуку. Ја мислим да би требало библиотекаре плаћати, јер слабо ће напредовати библиотека, ако се ослања само на одушевљење. Ја бих могао да наведем један други примјер осим Француске гдје општине воде бригу о библиотекама, а то је у Њемачкој гдје постоје тако зване Р!аттф оћекеп. То је исто штом црквено-школске библиотеке. Ко ће овдје у Босни и Херцеговини водити бригу о овим стварима 2 Узмимо