Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

21

Но пошто Турци врло дуго, из више тешких као из једног грла у средину нашу гађаху, ако и не погађаху, опасно је било по нашу муницију и даље на догледу на том месту стојати па зато се и заповеди, да се кола са прахом и кортечом назад повуку која су због терета шест коња вукли.

Том приликом и ја се са Џимићем од кола уклоним. А како сам и чиме ту у обе ноге и десну руку осакаћен, казаћу о томе где му места буде.

(Ово се збило по подне у 1 час, а тад су ме са бојног поља на колима кући у Лозницу однели а шта се још тог дана по одласку моме радило и збиволо пред Бјељином незнам.

После три до четири дана разумем од човека који из логора дође, да се на жалост сва наша војска са Бељине, око 2 часа по подне у Аду повратила, — истом сте ви — вели преко Дрине прешли.

Због чега се тако нагло наша војска повратила, још се извесно незна, а од људи нагађа се разнолико.

После месец дана, пошто сам сам се од тешких болова мало опоравио, и о штапу полако међу људа излазити отпочео разбирао сам од људи, који су отуда из логора долазили па и од неких официра за нагли узрок повратка како ко знадијаше онако и говорише. Но што ми један официр казиваше најближе је ка истини.

Он вели:

Да је и г. Генерал Алимпић, издао заповјест како госп. Б. Влајковић; који су два баталијона добровољаца ударио с левог крила од реке Дрине на Бељину, тако и г. Паји Путнику су три баталијона, који је на десном крилу нашем од реке Саве ударио да пошто уђу у варош и иначе сваки час по коњанику о стању ствари извештава; али, до два часа по подне, ни скоје стране ни гласа ни трага. Најпосле г. Генерал слао је од своје стране коњанике, небили дознао шта се тамо ради. А и ови коњаници рекао би да су се изгубили испред очију па негде у шумарку за време, у колико се зна да се може отићи у Бјељину и