Spomenica pedesetogodišnjice Nevesinjskog ustanka 1875-1925

73

наредба, и ма да сам терао брзо нисам вас могао наћи пре 9 часова — одговори мајор.

— Где вам је војска 2

— Батерије су на логоришту, а пешадија не знам тде је...

— Шта, шта, шта велите ви!2 Ви командант смете рећи да не знате где су вам трупе! То неможе бити, то не може бити!

— Молим г. ђенерал, моје одељење у јучерањој борби било је потиснуто. Ја сам морао бити с артиљеријом, а артиљерија се морала повлачити путем преко косе, јер једино туда се могло проћи. Међутим пешадија је прсла по шуми, виноградима и кукурузима и сваки се посебице повлачио куда је најлакше могао. Ма да сам пред борбу означио зборно место, где се у случају повлачења имају скупити све трупе, о 1ет зато, кад сам тамо дошао с артиљеријом, не нађох готово ни једнога пешака. Одмах сам разаслао све коњанике И трубаче што су ми били при руци, да свирају збори да скупљају расуту војску. Збор је свирао целе ноћи, коњица је обиграла целу околину, ја целе ноћи нисам тренуо, али резултат је био скоро никакав. Нигде не могоше наићи на повећа одељења војске. Наилазили смо на гомилице од 2—8 и 5—6 људи, и то је прикупљено али то не износи ни један батаљон. Војници веле да на свирање збора и с тога нису смели доћи, што су се бојали да то није какво турско лукавство, те да њих по два-тројица не западну у заседу каквог повећег турског одељења. Знајући да војска има обичај, кад је сузбијена, да се повлачи на место где је пре логоровала, одаслао сам у зору коњанике у Вел. Шиљеговац, да виде није ли се војска тамо скупила, и ако јесте. да је одмах доведу у Прћиловицу. До мога поласка коњаници се још нису били вратили из Шиљеговца. И тако, ја фактички сад не знам где је моја пешадија, али г. ђенерал види да то није моја кривица. Ја нисам могао трчати за сваким пешаком посебице, а морао сам да пазим на топове, да при повлачењу ка-