Spomenica studentima

23

Говор студента права Господина Јована М. Димитријевића

Окупљени смо ту, у тужном кругу, пред овим хладним мраморним плочама, на којима су урезана светла имена оних, за којима ми, њихови млађи другови, с уздахом тужимо, док их њихови родитељи и чланови породица тихо оплакују. У ове су плоче за вечност урезана њихова имена, а ми ове плоче урезујемо сада у свој ум,' у своја срца. Истрајним радом спремили су се за живот, и старији су их са срећом у срцу, и с радошћу у очима гледали и бодрили, очекујући да ће бити достојно замењени бујном снагом и ведрим умом. А они, пуни моћи у духу и телу, ступили су на праг живота и тек што су коракнули пали су телом, али остали духом да живе у сећању целога свога народа, коме су на мах дали све што су имали. Када су пали, осетила се одмах знатна празнина, осетио се њихов нестанак, прекинула се тиме веза између старијих и млађих, веза у стварању и подмлађивању наше науке, књижевности уметности и политике, јер су пали многи и међу њима најбољи. И моћ њихова духа и величина њихових дела зрачи сада са ових плоча. Ту нас свако име сећа на оне, који су с вером да ће свој народ ујединити усрдно принели највећу људску жртву, живот свој. Борили су се и духом и телом; живели су и умрли за остварење идеје Уједињења; били су витези на мачу и перу; и достојни су лаворових венаца и ореола, којим их Историја овенчава. Када су, падајући и умирући, почели већ да стварају дело Уједињења, њихова је лица красила младост нашега узраста, наших двадесетих година. И не само по идеји, за коју су живот дали и коју и ми сви у срцу носимо, већ и по годинама својим, по светлој младости својој, која ће их вечно красити, они су нама, својим млађим друговима, најближи: ми њихово дело највише ценимо, ми им се највише дивимо, и њихов самопрегор, њихово родољубље