Srbadija

Св. 2.

Бока је етарином припадала Бановини Зецкој те су неки звали Превалом. Пошто је пало царство српско, око ње се прегонили Турци и Млечићи, док се преда половином петнаестога вијека Млецима од страха турскога, и тако међу два зла, изабере мање. Провала турска са стране херцеговачке, била је јака и страшна, да се Рисан и Нови не могоше сили одржати, као што се одржа јужна страна у здравље Црне Горе. Но помоћу Млечића иЦрногораца и ти се краји опросте Турчина, пак читава Бока остане Млетачка, а кад паде и ова влада (1796.), предаде се својевољно ћесару бечкому, који је изгуби године пете, пак на ново присвоји четрнаесте овога вијека. Стјеаан Љубиша. Мисирско сахрањивање мртваца. (К слици на странн 40). Ни код једног народа из старог и новог доба, није смрт била тако главни предмет нремишљања и бриге, ниги је икоји од тих познатих народа, са такии пијететом и важношћу сматрао и ценио она места, у која су мртваци сахрањивани, као шго су го чинили нехришћаиски становницн Мисира, те колевке најстарије иултуре читавог свзта. Докле образовани људи, посмаграјући природу веле: „подајмо земљи оно, шго је из земље постало! 11 — дотле Мнсирци, поред све своје кулгуре, шго нам сведоче иебројени нисменн податци, они силии урззани натписи на надгробномкамењу, и свн они дивни уметнички производи, ипак нису моглн тако схватити сахрањивање мртваца. Мисирци су тврдо веровали, да бесмртност лежи у томе, ако мртво тело никад не иструне. Баш саио то скрнвање мртваца и чување од трулежа, оснгуравало је по мисирском уверењу продужење живота душе у небесном царсгву Озириса, и то само оне душе, коју божансгвене судије испитају и за праведну оцене. Ма да су Мисирци у својјии узвишеннм и појетскнм надгробни.и натписииа умели да причају само ли о племенитии и узори гим покојннма, ипак се -за то може с правом рећи, да већина од тих толико хваљених умрлих, као и они, који у нашим гробљима вечнти санак бораве, беху слаби, грешни људи, за које божанствене судије не ииађаху милости и праштања, —- људи, који у место награде, казњени беху са оним грозним и пакленим каштигама, које су онако живо у надгробном камењу урезане. Па ипак се за то не може рећи, да се жеља рођака покојникових, који су тим начином хтели, да самртника од те казни сачувају,увек испунила. Не значи лн то можда и кодМиснраца, да је у човеку уро1;ена нада и веровање у прашгајућу милост свемогућег божанства? Многи су испитнвали узрок и постанак те ванредне догме, и од многих хипогеза ова ће бити највероватннја, и са свим природна. — Узана плодоносна долина са обе стране Нила, та црна земља —- Мисир, увек је поред све своје богате плодности имала врло мало дрва. Грађење могила за спаљивање мртваца, по оном у старо доба оинљеном обичају, мораде због њиховз силне свзтине и само по себи да престане. Сахранити пак мртваце у земљу, беше због свакогодишњег погопа, који по више месеци траје, и који сву зеиљу на далеко у мочар претворн, са великом опасношћу скопчано, јер би се тада страховите куге и помори појавили.

Оста дакле само још један начин, а тај је, да се мртвачка гела носе далеко, иза оних граница, до којих излив Нила никад не допире, па да се тамо у пустињи, у песку, или у кречне брегове укопају. Али светина је увек кратковида и воли угодност. У пркос тој заповести, да се мртваци у пустињи у стену морају укопавати, ипак се дешавало, ма да беше забрањено, да су мртваце близу вароши у плодну земљу укопавали. Да се заповест одржи, и да се тако шта више не догађа, створише свећеницн, практични и мудри људи, ону догму, која санитетско-полицајској заповесги тиме већи ауторитет даде, те тако се морадоше Мисирци тој догми и заповести повиновати, јер од тога је зависила, по њиховом уверењу, бесмртност душе. У народу мисирском није остала традиција, и по томе није нико знао за време и историју постанка првих такових гробова, ннти је било икога, којн би умео растумачити мотиве тог народног веровања. Догма тога веровања, прешла је Мисирцима у крв; скоро се код њих само по себи разумевало, да се тело мртваца мора што боље сачувати од трулежа, и у томе су онн дотерали до особите вешгине. Пијетет се не могаше да задовољи једнно са скривении и осигураним гробовима, него је тражио своје задовољство у најбогатијем уметничком украсу њихових гробова. Свуда дуж Нила, понајвише пак дуж западног краја пустиње, а и нокрај крајних западних стена источне обале, прате нас све до Нубије оваке небрпјене гробннце прастарог пропанулог свега. Час се указују гробови, као горостасне пираииде , које су прастари владари Мисира онако високо над својии дубоким гробницама подигли. Час се пак указују, као ниске хунке, које су са плочама покривене, и које се „мастабас" зову, у којниа су свуд около високи чиновницн Фараона сахрањзни. После опет , као дубоке пећине издубљене у каменн гим брдима, а такових у опште има највише: пећине простог народа доста јадно изгледају, а богаташке су комплицнрате, пуне уметности и богато искнћене са капелама на стубове, и са многим предсобљииа, као што је гроб Тија, код Сакаре; или су састављене из подзеиних дворана, до 800 стопа дубоко у стени издубљене, као што су краљевски гробови тебајске династије. Поред све неједнакости у величини, начину и простору ових гробова, ипак имађаху сви једну и исту цељ, а та је: да што већма сакрију мумијске сандуке. У свима бољим и уметничкии гробовима, кад се кроз предсобља прође, опажају се на западном зиду неки удуб и нека вратаоца, која су горе са једним балванои притворена. То су дакле сииболске двери, које воде у царство мрака, и кроз које ће покојник унићи у нов, подмлађен и блажен живот. У тим удубима пре 5000 година, а то је у најстаријој и најзнаменитијој епохи мисирске уметности, смештене су гробовске статуе, које су врло дивне са своје живости и верне карактеристике дотичног покојнчка. Ко хтеде за оним привидним дверима мумијски сандук да потражи, тај бе.ше обмањен. У средини гробнице, отвара се удубљину једна с плочама притворена јама, и у њојзи доле налази се сандук угврћен и смештен у каиену. Покојници из вишег реда и богагијег сталежа, имаћаху гробове значајне и чудновате у погледу вештачког урећења и сакривања муинјских сандука, а иного простије беху гробничке дворане и прздсобља, бар тако беше у најстаријој перијоди. Докле краљевске гробнице у пираиидама немају ни једне једине слике, и ни једног хијероглиФског ретка, дотле гробовске капелице и предсобља неких дворских чиновника, беху иски-

ћене са разним бојадисаним, рељевским сликама, и исписане разним дугачким натнисима. Судећи по великим просторијама и по разним уметничкии накитима, може се закључити, да су Мисирци свакако још за живота своје гробнице зидали и украшавали. Гробнице тебајских краљева, већином су искићене са митолошко-симболским сликама, а гробнице пак високих чиновнчка, племића, свећеника и занатлија, украшене су са сликама, које представљају дела, богагства и живот оних, који су у тим гробницаиа сахрањени. Знаиенита сликарска дела на зидовима и стубовима, у гробници поменутог дворског савегника Тија, и сва она друга дела, у гробничкој капели, неког председннка провинције, показујуврло живо све обичаје, сеоског и варошког живота, показују слике из ратарства, скотоводства, рибарства, бродарства и заната, и то из најстаријег доба. Шта више, има на зидовима и такових слика, које нам све церемоније при погребу представљају. Ту можеш видети читаву пратњу и носиоце мумијског сандука и надгробног споменика, а и жене, које за покојником јадикују; можеш видети моменат, у коме мртваца у стену сахрањују, као што нам то слика на страни 40. представља. Мећу силним сликама неманиједне, која би нам показивала, како су вештаци радили при балсамовању мртваца. Ту је вештину описао Херодот, и ако не баш са свим естетично, а оно јасно и разумљиво. Мисирци су три начнна употребљавали, да своје мртваце од трулежа сачувају. Балсамовање је трајало пуних седамдес.ет дана, а за тнм су мртваца са пбис.уским" завојом повијали. Таковог мртваца положе у леп, бојадисан, — код богаташа у каменит — сандук и сместе га у гроб. За време непријетног балсамовања, обично не беху рођаци код куће. Пре поласка из куће, плакали су и јадиковали. Жене мазаху главу и лице с иловачом, и у великој вици бијући се у прса, пролажаху кроз варош. ' При погребу показиваху жене, као што је и данас обичај код Арапа, ужасан израз бола и јадиковања, и многа је од њих за време оних седамдесет дана балсамовања главом платила. Пошто се мумијска јама и гробовска врата затворе, тада мишљаху, да су свог драгог покојника за свагда у крило Озириса предали и прекрили. Али то беше ужасна обмана! Они нису на то помишљали, да су људилакоми, и да су ради, да све виде и дознаду. Данаске « у ти каменити гробови порушени, разваљени и похарани. Ветар разноси по пустињи мумијске крпе и завоје, а Фелах нуди странцима, да купе поједина комађа црних лешина. А далеко, далеко на северу од Мисира, у јевропским музејима, изложене су оне муиије, за ноје су побожни Мисирци мислили, да су их за навек сакрили и сахранили, и да их нико никада наћи и видети не ће!

Диоклецијанова палата ј Спљету. Историја Спљета скопчана је са Диоклецијановом палатом. Дивље чете Авара, допру до римскога града Салоне, и разоре га. Један део становника, утече преко мора на острва, а други нађе уточишта у зидинама Диоклецијанове палате. Варварски осва^ачи Салоне оставише их на миру. Наскоро се врате и остали становннци са острва у палагу. Цар византијски дозволи им, да могу ту за увек пребивати, и тако постане Спљет — нова престолница Далмације на развалинама старе престолнице. Но сад да видимо, како је Диоклеција* нова палата постала.