Srbadija

60

Св. 3.

у камилавци повлади, па сам саопћи неку занимљиву црту из живота нреподобног Ивана Војина; други баћушка са дивно очешљаном косом, и ако је обраћао више пажње на јела, опет ће рећи нешто пуно науке што се тиче девојачке чистоте; но за мало све се измени. ,/1ица се зацрвенеше, грла загунђаше, смех дође до свога права, стадоше се орити бурни усклици, зачуше се називања од мила као „слатки мој браца", „душице моја", „пању и кладо моја« сувише „таки н таки крмкус" једном речи избацивало се нештедице све то, на шго је издашна руска душа кад се штоно реч разузури, а кад најпосле запуцаше запушачи цимљанског, ту се већ посве прекардашило: неко је и кукурекнуо а други неки гост вели да ће изгристи зуби н прогутати боцу, нз које тек што је испио вино. Господин Рач већ не више црвен него модар из небуха устаде са свога места. Он је и дотле много лармао и кикотао се, но сад замоли да може држати једну беседу. „Говорите! Де, говорите!" завикаше сви; старац у капуту повикаће сувише и пбраво!" па затапша у дланове . . . иначе је већ седио на поду. Господин Рач подиже пехар високо изнад главе па вели да је накан да у мало ал' „впечателних" речи покаже врлине ге прекрасне душе, која је „оставнвши овде тако рећи своју земаљску љуску (сПе п-сНзсће Ни11е) винула се у небеса и ошалостила . . ." господин Рач се поправи: „и ожалила . . ." он се опет поправи: »и ожалостила . . . ." — Оче ћаконе! Попггењејши! Душо! зачу се утанчан но уверљив шапут: — Веле, да имаш врашкогрло, дед' богати мало, дела грмни: „Ми живимо усред поља!" — Пст! пст! . . . шта је сад? како је то? прелети преко усана гостију. — . . . И ожалостила сву своју одану породицу, настави господин Рачбацив оштар поглед према „љубитељу музике". ... — увалила сву своју породицу у тугу, којој равне нема! Да! завика Ивав "Бемјанић: — право вели руска пословица: Судба не савија, но ломи — Стојте! Господо! продера се од једном неки промукли глас на крај стола: овај час ми украли буђелар! . . . — Аа-а! Да би ниткове један! запишга други глас па ћуш! ћуш одуд, ћуш отуд! Господе! Шта из тога изађе! Није него је мислиш дивље звере, што до сада само кад и кад гунђаше и на нас се једва макнуло, а сад се од једном отргло од ланца па се иропиње у свој дивљој лепоти своје разбарушене гриве. Чињаше се, као да сви изгледаху на чпшандал" као на неку природну особину н свршетак пировања па се сви снусти па нонеси . . . . Тањири, чаше зазвекташе, посваљиваше ее, столице се поизврташе, подиже се дрека да ти уши пробије, руке замлаташе по ваздуху, боре се на хаљннама издигоше; заврже се кавга! „Мазни га! мазни га! заурла као бесан мој сусед, рибљи трговац, који је до тога тренута изгледао најмирнији човек на свегу; додуше исгшо је ћутке десет боца вина. Мазни га . . . ! Кога да удари, за што да га удари, он није знао, ал' је једнако урлао као бесан. Помоћник полицајскога поручика, часник путова за обртност па и сам г. Рач, којн се сигурно није надао, да ће му се говорничком дару тако брзо ме1»а поставити, потрудише се да поврате тишнну . . . но усиљавање им се показа узалудно. Мој суседрибљи трговац, снопадне и самога господина Рача. — Уморио девојку, проклета Њемчура, продера се на њега стискајући песнице; поткупно полицију а сад си бесан?! Ту притрчаше послужиоци .... Што је даље било, не знам; ја брже зграбим свој качкет па папке у ледине! Се-

ћам се само, да је нешто страшно праснуло; сећам се и косгура о^ харинге укоси старца у капутЈ г , поновске каие, где лети преко све собе, бледа лица Викторова, којисе шћућурио у један кут, и нечије риђе браде у нечијој жилавој руци . . . То бијаху последњи утисци, које сам изнео из „даћевна пира" што га је дао љубазњејши Сигиемунд Сигисмундовић за успокој душе сироте Сузане. Одахнув мало упутим се Фустову па му приповедим свешто сам гај дан својим очима видио. Он ме саслуша седећи, не подигав' главе, па подавив обе руке под ноге, промуца опет: „Ох, моја сирота, моја сирота!" па опег леже на диван и окрену ми се леђима. Наком недељу дана се са свнм предигао па поче живеги као н пре. Замолим га за Сузанину споменицу успомене ради; он ми је даде без икаква устезања. XXVIII. Прође неколико година. Моја тетка умрла; преселим се из Москве у Петроград. У Пегроград се досели и Фустов. Стугш у службу у министарству Финанције, но ја сам се с њиме ретко састајао и не налажах већ ништа у њему особитога. Чиновник као и сви други па крај! Ако је још жив и не ожењен сигурно се и досад није изменио: бруси, деље, ћимнастише, сгреља женска срца, и рисује Наполеона у плавичастом мундиру у албуме својих пријатељица. Морао самнекако послом отпутовати у Москву. У Моркви чујем, морам рећи на моје велико чудо, да се положај мога некадашњег познаника, господина Рача, рђаво окренуо. Жена га истина обрадова са двојцима, два мушка детета, које је он, „заковани Русак"крсгио Брјачеслав и Бјачеслав, но кућа му изгори, мораде дати оставку, и, шго је најглавније, старијиму син Виктор никад да изађе из дужничка одељења. Док сам био у Москви у једном друштву дође реч на Сузану и то изразише се о њој најнеодабранијим, најгаднијим речима! Ја сам се свакако старао, да се заузмем за успомену несрегне девојке, којој је судба отказала и милост заборава, но моја разлагањане учинише бог зна каква утиска на слушаоце ми. Једнога само од њих, младога ћака-песника тронуо сам. Сутрадан ми пошл>е песму, коју сам заборавио, но свршаваласе са ова четири стиха: „Но и иадт, брошеннои могилои Не смолкнулћ голосл. клеветш . . . Она тревожнт'1. мрпзракт. милбш, И жжТтт, надгробнБ1е цвЛ;тм!" (Но и над набаченим гробом не умуче глас оцрн.нвања, него плаши мило привиђење и сажиже надгробно цвеће.) Прочитам те стихове па се и нехотице задубим у мисли. Слика Сузанина пониче преда мном; опет гледам онај замрзнути прозор у мојој соби; сетим се онога вечера и трескавице мећаве и оних речи, онога јецања .... Сганем размишљати, како да разјасним љубав Сузанину ка Фустову и за шго сетако брзо, таконеуздржљиво одалаочајању, чим је опазила, да је напуштена? Зашто не хтеде причекати, да чује горку исгину из уста љубленога човека, или за што му не хтеде бар писати? Како може човек, да се тако одмах стрмоглавце сруши у провалу? „За то, што је страшно волела Фустова" веле ми; „за то што не могаше преживети и најмању сумњу, да јој је одан, да је поштује." Може н то бити, а можда и није она Фустова баш тако страсно волела; можда се и није варала у њему него је само већ последње своје наде на њега положила па се немогаше измирити са мишљу, да се ето и гај човек — као што рече најпре оговарало — са презирањем окрену од ње! Ко ће рећи шта ју је убило: да ли ожалошћено самољубље, или страх да се никад свога положаја не ће опростити, или најпосле већ успомена на оно дивно, искрено

суштаство, коме се она у јутру својих дана онако радосно одала, којн јој је онако силно веровао, онако је поштовао? Ко зна, можда је баш тога тренута, кад ми долазаше, е јој се са мргвих усана огима шапут: „он не дође! можда јој се баш тога тренута душа радовала, шго му је сама дошла, свомеМихајилу? Тајне су човечијег живота велике а љубав је најнеприступачнија од тих гајана . . но опет за то, све до данас, кад год би слика Сузанина поникла преда мном, ја не могу да угушим у себи ии сажаљења, које према њој гојим, нн нребацивање судбини и уста ми и нехогице шапћу: Сиротица! Сиротица!

Манастири и цркве у Херцеговини. Напис.ао Вук ВрчевиК. III. Узајмне дужности игумана и к а л у ђ е р а. Сваки игуман у своме манастиру није ништа друго, него што и један изврсии и нрави домаћин у задруженој Фамиљи. Истина, да он никаквог материјалног посла у манастиру ни у цркви не савршује, али су велике његове дужности и одговорности као спрам калуђера, тако и спрам народа, следователно и спрам мјестие власти и владике. Осим других помањих дужности, његове су главне следеће. 1. Треба да не само у ријечи. него у самом дјелу покаже калуђерима, да он свакога без разлике једнако љуби, као отан, рођене синове, и да је спрама свакога једнако правпчан. 2. Да води ред и економију свију манастирски трошкова чувајући бијеле новце за непредвиђене црне дане, без да је дужан предавати годишњи рачун о расходу и приходу, али опет од своје добре воље чешће се пута са братијом договара, кад види нужду набавити у ма иастир без шта се не могу про!гИ. 3. Сабира све манастирске приходе без разлике, као и новце од који он држи кључе. Прави рачуне с чипчијама о земаљском роду и ајвану. 4. Наређује кад ће се што у своје врпјеме у њивама сијати, и у башчама садити. 5. Разређује сваке године о божићу ђе ће који калуђер дојидуће године на коју парохију, иромијенивнш их опет о божићу на другу парохију; ау исто доба наименује и једнога манастирског економа, повјеривши му кључеве од подрума у којему се сабирају сва житија, вино, ракија, месо суво, омре, сир, масло, уље, сочиво и т. д. Ови последњи дужан је свако јутро давати кувару што треба и колико је нужно за они дан. 6. Једнога од калуђера забиљежи, који ће за ону годину све без разлике црквене службе правилно извршивати V манастиру. 7. Он је најпосле дужан за све што је манастиреко свакоме одговорити, као н. пр. владици, мјестној власти, и народу.