Srbadija

158

Св. 7.

тумарали или су се на сунцу извалили иа пушилн и ћеретали. Отменије Калмучкиње, што су водиле порекло своје од „белих костију", нлеле су златом и свилом извезене гајтане за хаљине, или суједна другој чиниле посете и забављале се степским новоетима. Но Удбала се јако гнушавала од суровости и нечистоте тих жена, ге је избегавала њихове састанке. После три године од како се она вратила том скитачком племену, остане кнез истога, Нојон-Џиргал удовцем. Било му је седамдесег година, и био је добар и слаб човек, којн се у свему нокоравао свештенству. Нојон-Џиргал није имао деце, и његов једини сродник, млађи му брат но имену Нојон-Шарциг, није био ни налик на њега. Од природе тврдокоран и свиреп, васпигао га је врховни свештеник или „бачигелонг" као Фанатичног идолопоклоника, те је тако постао стубом старе калмучке вере, према којој су му суплеменици почели хладниги. Калмуци бојали су га се, држали га за злог духа аула и са страхом су помишљали на оно време, кад после смрги благог Џиргала зли Шарциг наследи браговљева нрава. — Нојон-Шарциг се регко дао виђати; загварао се у свој шатор и трајао је дане у молитви и договору са врховним свештеником. Само је кадкад ишао у лов, и пре него што је пошао, договарао се дуго са невидљивим духовима. Његову сујеверну нарав јако је мучило, што му је брат НојонЏиргал примио неке европске обичаје, и једило га је тим већма, што је по стародавном обичају морао показивати према свом брату ропску покорност, те дакле није смео јавно устати против њега. Но Џиргал га је љубио као свога сина и опраштао му је његове суровости, бојећи се Шарцигове жестине и мира ради. Шарциг је на неколико месеца одпутовао. Џиргалу је било дуго време у својој самоћи, ге му -— као и многим људима у гаким приликама — падне на ум, да се жени. Наследнику за свој номадеки нресто није се надао, него је само желео пријатне забаве, а то би му жена могла нриуготовити. Но тешко је било себи достојну жену наћи. По владајућем обичају, ваљало се поглавару оженити девојком из кнежевске породице, али сестре и кћери оних неколиких калмЈчких кнезова или су биле већ удате или још сувише младе за удају. Најпосле му паде на ум мисао, која му се све више и више допадала. Он је саопшти неким гелонзима*); ови су се опирали најодлучније, представљали су кнезу хиљаду немогућности и претили најпосле гњевом богова. Али Џиргал се није дао овога пута одвратити. Он је знао из искуства, да ће благи богови најпосле попустити, ако се тврдо уздржи своје воље. Тако је и сад било; после неколико дана узалудног огшрања попустише гелонзи Стари кнез дозове Удбалиног очуха, саопшти му, да је он, „но милости Вуде и белога цара" владајући кнез Нојон-Џиргал, бацио око на Удбалу, и да је хоће да подигне на високо достојанство кнегиње. Клечећи саслушао је саисан говор свога поглавице, бациому се благодарно нред ноге и вратио се опијен радошћу у свој шатор, да извести своје о срећи, којој ће се цео аул дивиги. И Џала је била усхићена милошћу кнежевом ... а Удбала? Три године су прошле, од како ју је судбина одцепила од свега, што јој је срцу било драго и што јој је живот сладило; од како је изг}била оца, пријатеље, име и имање и од како је прогнана у пустињу, из које није могао ни њезин вапај допрети до каквог при-

*) Гелонг је свештеник, а бачигелонг први евештеник (епискол) у Калмука.

јатељског створења. Да је остала у образованом свету, то би се не само три, него три пут три године тврдо надала, да ће Бориса опет видети, и с том надом одупрла би се свим ударима судбине, пре би се глаћу уморила, него што би се дала увући у нов понор, али сад је била раскинуга свака свеза с њезином прошлошћу, и нигде се не показиваше могућносги, да ће је моћи опет насгавити. Не само спољни живот, него и начин мишљења јој се изменио. Прво детињство и садањост слили су се у њезином духу, а године, што их је међу образованим светом провела, лебдиле су јој пред очима као јасан сан. И ако нијо обожавала бурхане (богове) својих суплсменика, ипак се она тако рећи уживила у калмучке обичаје, навикла се на њихове скаске и бајке, те питала по кадкад: да ли Удбала. која је сад у степи, и Удбала, која је у дивно украшеним дворанама Снежиновим играла, нису два различна створења? Да јој душа није можда куд тумарала, па се сад, пошто је разорено оно лепо, мило нежно тело, у ком је боравила, преселила у тело номадкиње, те ^а даље живи са немилом успоменом на пређашње јој биће? Она је љубила Бориса још непрестано ватрено, срдачно, али као што љубимо пријатеље, који су се увечност преселили и којих слику видимо још на звезданом небу или у својим сузама. Но удадба није јој никада падала на ум, и понуда Џиргалова изненадила ју је као гром из ведра неба. Ни по што! повиче она; али утом тренутку нападне је очух као бесан и баци је на земљу. И не обзирући се на њезин отпор чиниле су се припреме засвечану свадбу — јер ко се освртао на њезино нрисгајање или опирање! На неколико дана после тога посаде заиста младу кнегињу са великом свечаношћу на један остатак монголскога престола под једним парчетом оног горостасног шатора, пгго га је некад Џингис-кан био разапео од Пекинга до Новгорода и од белог мора до ушћа реке Ганга. И са пуним достојанством владајуће калмучке кнегиње седела је Удбала у богато урешеном шатору, опкољена саисанским госпођама, које су је ропски двориле, а кроз сукнене дуварове њезине налате допирали су радосни усклици веселог народа. Од гога дана окрене се живот Удбалин мало на бол>е. Стари кнез јује заволео, чинио јој сваку угодност, и прими по њезиној жељи још више европских обичаја, него што је имао до сад. Ј 7 његове кнежевске шаторе донесу се столови и столице, почне се шта више и виљушком јести; изнутра је било све чистије и по руски удешено — преко тога нису те промене прелазиле. Кад се Шарциг врати, узруја се сав аул. Добеснилага разјари вест. да мујебрат узео за жену кћер иросте калмучке племићке, девојку, која је поред тога била још и у полу Рускиња и другог верозакона. У осгалом Калмуцима незабрањује закон венчати се женом од друге вере. Берозаконска трпљивост њихова допушта шта више, да деца из таких смешаних бракова, могу нримити материну веру — а у том случају наравно губе право наследства. Има случајева, да се калмучки кнезови ожене мухамеданкама. При свем том обасипао је Фанатични Шарциг свога брата, гелонге и све, који су кнезу били одани, поругама, претњама и клетвама. Он је ишао тако далеко, да је претио, да ће убити жену, која је, по његовом мнењу, морала брага му опчинити. Ствар се за сада сврши на томе, шго се Шарциг још већма него до сад одавао самоћи, и што је већом свиреношћу гонио све, који нису били одани великом Шакија -Муни. Беснило шарцигово и његово прорицање несреће учинише огроман утисак на сујеверни народ. Још пре његова доласка по-

родила се у саисанских госпођа завист због Удбалине среће; сад се оне сложише саШарцигом и тврђаху, да је женндба кнежева богове разгњевила, и да ће Шакија-Муни предати цело племе Ерлик-кану, г. ј. цару пакла. Удбала се није бојала незаслуженог гњева народног. Она је живела тихо у своме шатору, разговарала се скоро само са својом матером и својим служавкама, и ако се по који пут сукобила са злобним ногледом малих, шкиљавих очију Шарцигових, то се она окренула мирно и вратила у своје склониште. Прва година брака њезина прође на миру, чли се у другој чинило, да се услед ванредних околности испуњавају кобна прорицања Шарцигова. Зима беше дуга и јака; најсгарији људи не памтише гаке зиме. Просгране степе беху снегом покривене, и сваки дан надаше снег ноново; густи облаци навукоше се на небу, а сунца канда за навек нестаде; стада блудише жалостиво овамо и онамо тражећи хране; камиле се тужно дераше и скапаваше у такој множини, да су их једва кадри били нождерати чопори курјака и паса, кож су се са грабл,ивим гицама о стрвине отимали. Калмуци клонуше духом. Већина је потрошила храну, поклала овце и коње, и глодаше само још кости око угашеног огњишта. Крајем зиме настаде права глад. Родитељи продаваху своју децу за џак брашна. Мршави, сама кожа и косг, вукоше се Калмуци кроз стену, и окренуше се тражећи хране насељенијим пределима, а више пута могло се у снегу наћи лешина од тих сиротих путника поред оглоданих косгију степског пса. Незадовољство народно поче најпосле узимати на себеопасан вид. Сујеверне гужбе све се вишс распростираху; Удбалу опгужише као вештицу, а старог кнеза због богохуљивог брака — али на срећу један поглед Џиргалов умирио је узрујане духове. Калмуку се још детегом улије страхоиоштовање према кнезу, и никаква невоља не може га у томе поколебати. Најиосле приспе и пролеће, ге ублажи народу невол,у. Сиромашније породице не могоше наравно иовратити своја изгубљена стада, и оне јаднике, што су умрли од глади, не могоше пробудити топли сунчани зраци. Осим тога су гелонзи на заповест првосвештеника распросгирали по народу најбесмисленије гласове о младој кнегињи. Тако је и иосле тог кобног времена, гињала у пепелу мрзост против ње. Међу тимпочела је и Удбала да подлеже кобним удесима свога спољашњег живота и бурама своје душе. Све је више оиадала и венула, гледала је изнемоглим погледом око себе и осећала је у души, да ће се на скоро онростити својих окова. (Свршнће се).

ЦИНЦАРИ. ЕтнограФска етудија Ф. КАНИЦА. Цинцари, Румуни, Мавро-Власи или Куцо-Власи зове се једно велико народно племе у јевропској Турској, које је расејано по читавој њеној површини и које је један од најважнијих њених културних елемената. И у самој престоници, у Бечу, налазимо најдаље огранке тог особигог народа. Оснивачи у свету чувеннх Фирама: Сина, Думба г Тирка и др. поникли су из њега. У опште се држи, да су они Грци. Па и у самим научењачким круговима мало се што зна о том интересангном народу, којем они припадају.Још и данас би могао учени хал-