Srbadija

176

Св. 8.

зна, шта ми је памет занело. Као муња с неба пројури ми кроз главу, да еам се распалио и нисам знао, шта сам чинио и говорио. Ти не треба да ми опростиш, Лаурело, спаси само твој живот и ходи у чун." Она је пливала даље, као да ништа није чула. „Ти не можеш доћи до обале, има још две миље. Помисли на твоју матер. Ако се теби каква несрећа догоди, ја ћу умрети од ужаса." Она промери једним погледом даљину до обале. Онда, без да одговори, поче пливати к барци и ухвати се за њу. Он устане, да јој помогне. Његов капут, што је на клупи лежао, падне у море, кад се од терета девојчиног чамац на једну страну нагнуо. Она вешто одскочи и заузме опет своје пређаш-

своју сукњу, која се преко мора скоро са свим осушила, и скочи на обалу. Она стара жена са вретеном, која је видела јутрос кад су се одвезли, стајала је опет на крову. „Шта ти је с руком, Тонино?" повиче доле. „0 пресвета богородице, та барка плива у крви!" „Није ништа, мајко", одговори бродар. „Задрћо сам се о један јексер. До сутра ће проћи. Та проклета крв одмах потече, само да опасније изгледа, него што јесте „Ја ћу доћи да ти обложим рану лековитим бнљкама, синко. Чекај, сад ћу доћи." „Немојте се трудити, мајко. Све је већ готово, а до сутра ће проћи. Ја имам здраву кожу, која одмах преко сваке ране зарасте." пЗбогом!" рече Лаурела и упути се стази, што у Сорент води.

столичицу и одреши завој. Заустављена крв, појури опет а рука је била око ране јако отечена. Он је брижљиво опере и дуго ју је хладио. Кад је извадио нз воде, видео је јасно траг од Лаурелиних зуба. „Имала је право", рече он. „Ја сам био скот, нисам ништа боље ни заслужио. Сутра ћу јој послати натраг мараму по Бузепу; јер мене не ће више видети." — Онда је опрао мараму и раширио је на сунце, пошто је руку увезао, како је могао с левом руком и зубима. За тим се баци на постељу и сведе очи. Светли месец пробуди га из дремежа, а уједно и боља у руци. Он баш скочи, да у води ублажи штрецање ране, кад чу шум око својнх врата. „Ко је?« повиче и отвори. Лаурела је стајала пред њнм. Вез да је много цитала, уђе унутра.

ње место. Он кад ју је видео спасену, поче на ново веслати, а она је цедила воду из сукње и тресла косу од воде. При том погледа на дно барке и опази крв. Она баци брз поглед на руку, која је веслала, као да није рањена. „На!" рече она и пружи му своју мараму. Он махне главом и веслао је даље. Она најпосле устане, приђе к њему и привеже му мараму око дубоке ране. За тим му узме, ма да се он бранио, једно весло из руке, седне преко од њега, без да га погледа, па упревши очи у весло, које је од крви црвено било, почне снажно веслати. Обоје су били бледи и ћутали су. Кад су дошли ближе к обали, сретали су их рибари, који су хтели за преко ноћи да разбаце своје мреже. Они су поздрављали Антонина, а задиркивалн Лаурелу. Ни једно од њих не подиже очију нити одговори речи. Сунце је стајало још доста високо, кад су до марине приспели. Лаурела протресе

„Лаку ноћ!" одговори бродар, без да ју је погледао. Онда изнесе опрему из барке и кошаре, па отиде преко уских камених басамака у своју колебу.

У обема собицама, по којима је тамо амо ходао, није никог било осим њега. Кроз отворене прозорчиће, који су се само дрвеним капцима затварали, промахавао је свежији ваздух, него на мирном мору, а самоћа му је годила. Дуго је стајао и пред малом сликом матере божије. Али му није пало на памет, да се Богу моли. За шта да се моли, кад се ничем више није надао. Па и дан као да се није мицао. Он је једва чекао, да се смркне, јер је био уморан, а и многа крв, која је истекла, више га је ослабила, него што је он сам хтео веровати. Осећао је јаке болове у руци, седне на једну

Збаци мараму, коју је била обавила око главе, и мете једну котарчицу на сто, па онда од умора дубоко уздахне. „Ти си дошла по твоју мараму«, рече он; „могла си тај труд уштедити, јер сутра у јутру би замолио Бузепа, да ти је донесе." „Није због мараме", одговори она брзо. „Ја сам била на брду, да ти донесем траве, што заустављају крв. Ево!" Она подигне заклопац од котарчице. »Исувише труда", рече он, „заиста сувише труда. Већ ми је боље, много боље; а и да је горе, било би само по заслузи. Шта хоћеш ти овде у ово доба? Кад би те ко год овде затекао! Ти знаш, како је свет брбљав, ма да не зна шта говори." „Ја не марим ни за кога", рече она жестоко. „Али руку хоћу да видим, и да је обложим травом, јер ти то не ћеш моћи с левом руком." „Кажем ти, да није нужно."